SVESKE DUGOVA U CRNOGORSKIM MARKETIMA Život na veresiju

Stara narodna glasi – čast svakome, veresija nikome. Ipak, veresija više nije pitanje časti već opstanka. I sve je više onih koji žive život na veresiju.

Osnovne životne namirnice kupuju se, a to nije od juče, na poček, na veresiju, na obraz…

Mirjana Filipović godinama radi u jednom podgoričkom marketu. U jednom od onih malih, na periferiji grada gdje po definiciji žive siromašniji. Kaže da se često desi da više pazara završi u svesci nego u kasi, to jeste, više stvari ljudi dođu pa uzmu pa se upišu u svesku dugovanja nego što plate.

“Uz svako ime upisano u svesci dugova gazda je zabilježio i cifru do koje neko može da se zaduži. Tako neko može da se zaduži 50, neko 150 a neko i pet stotina eura. Ljudi najčešće plaćaju svoje dugove kada su plate ili penzije ali ima i onih koji su neredovni u vraćanju”, kaže Mirjana.

Sve opet zavisi od vlasnika marketa i njegovog komšiluka,koji su mu ujedno mušterije. Mali porodični marketi u eri lanaca veletrgovina koje se jedna sa drugom takmiče damping cijenama, a vrlo često i dampingom kvaliteta, takođe opstaju zahvaljujući veresiji.

“Kada sam zatvorio prodavnicu, jer više nisam mogao da se nosim sa konkurencijom, ostala je sveska sa desetak  hiljada eura dugovanja. Bilo je ljudi koji su se vremenom kod mene u prodavnici zadužili i preko dvije hiljade eura. Ne moram reći da su mi bili prijatelji”, priča nam jedan Predrag koji je među prvima otvorio market na periferiji Podgorice, još početkom devedesetih. I među prvima zatvorio.

260c79b3e8b2980b90dc

Mirjanin gazda sa druge strane posluje zahvaljujući veresiji. Njegove cijene su taman toliko više od onih u veletrgovinama, da se ukalkuliše činjenica da često čeka da naplati prodatu robu. Njegove mušterije su navikle kada imaju para da idu u veće nabavke, a kad nemaju da se upisuju kod njega u svesku. I na kraju svi zadovoljni, kaže Mirjana.

U lancima veletrgovina zvanično nema veresije. Megamarketi imaju drugačije načine poslovanja. Mnogi imaju i svoje kartice na kojima se građani zadužuju a sve se to veže za račun u banci ili platu. To je zvanična politika tih kompanija ipak nezvanično, ima i veletrgovina koje imaju sveske dugovanja i svoje spiskove dužnika.

Onima koji tako žive od devedesetih godina prošlog, vijeka pojava hljeba na veresiju nije neobična. Oni koji se sa njom tek sad susreću vide je kao život na poček. Ali je i tak poček ograničen.

“Najgore je kada neko ko je stigao ili prestigao onu cifru u svesci koju mu je gazda odredio, dođe u prodavnicu, uzme stvari koje mu trebaju i ja na kasi moram da mu kažem da više ne može da se upisuje, da je prekoračio ono koliko mu gazda dozvoljava. Treba da vidite kako izgleda otac ili majka koji svojoj djeci ne mogu da odnesu ni hljeb za doručak”, priča nam Mirjana.

A to je druga priča, priča o o tuđoj muci i brizi za nju, što je ovih dana rijetkost. Možda smo i zbog tog nedostatka brige za druge, za one oko nas, došli do toga da živimo na poček, na veresiju, na obraz…

Dok god može da se izdrži.

 

Spritus Movens

Spiritus Movens, časopis za savremenu duhovnost, društvo i ljude