AMFILOHIJE UPUTIO PISMO PREMIJERU MARKOVIĆU: Nije dobro da se Crma Gora temelji na ideologiji NDH

Ni­je do­bro da se da­na­šnja ne­za­vi­snost Cr­ne Go­re te­me­lji na slič­nim du­hov­nim i ide­o­lo­škim te­me­lji­ma kao „Ne­za­vi­sna dr­ža­va Hr­vat­ska” ili, ne daj bo­že, kao Dr­lje­vić­ka „Ne­za­vi­sna”. Ne za­slu­žu­je to Cr­na Go­ra Sve­tog Pe­tra pr­vog i Sve­tog Pe­tra dru­gog Lov­ćen­skog Taj­no­vid­ca, Sve­tog Va­si­li­ja Ostro­škog i kra­lja Ni­ko­le Pe­tro­vi­ća, po­ru­čio je mi­tro­po­lit cr­no­gor­sko-pri­mor­ski Am­fi­lo­hi­je u pi­smu pred­sjed­ni­ku Vla­de Cr­ne Go­re Du­šku Mar­ko­vi­ću.
– Po­seb­no nas ra­du­je da će je­dan od pri­o­ri­te­ta Va­še vla­de „bi­ti kon­struk­ti­van i ra­zu­man pri­stup iz­na­la­že­nju rje­še­nja za pre­va­zi­la­že­nje po­dje­la u pra­vo­slav­nom bi­ću Cr­ne Go­re”. U pra­vu ste, cr­no­gor­sko dru­štvo je op­te­reć­no tim po­dje­la­ma. Oče­vid­no je sva­ko­me ra­zum­nom čo­vje­ku, ne sa­mo da je op­te­re­će­no po­dje­la­ma ne­go da ni­kad u isto­ri­ji te po­dje­le ni­su bi­le ta­ko du­bo­ke i sve­stra­ne kao u ovo na­še vri­je­me. Što je još opa­sni­je, na tim sve du­bljim i sve­stra­ni­jim po­dje­la­ma se da­nas gra­di bu­duć­nost Cr­ne Go­re. Što se ti­če me­ne kao mi­tro­po­li­ta cr­no­gor­skog (45. po re­du od osni­va­nja Epi­sko­pi­je zet­ske 1220. go­di­ne) već u svo­joj pri­stup­noj be­sje­di na Ce­ti­nju (30. de­cem­bar 1990. go­di­ne) iz­go­vo­re­noj pred pa­tri­jar­hom Pa­vlom, epi­sko­pi­ma, sve­šten­stvom, na­ro­dom, on­da­šnjim pred­sjed­ni­kom Cr­ne Go­re – re­kao sam da je ona „bi­la i osta­la sa­bir­na i sa­bor­na Mi­tro­po­li­ja, ko­ja je ime­nom Go­spod­njim sje­di­nja­va­la ne­bo i ze­mlju, Bo­ga i lju­de, Is­tok i Za­pad; drev­no­hri­šćan­sko pre­da­nje sve­to­ga gra­da Je­ru­sa­li­ma, Ca­ri­gra­da i Sve­te Go­re, pre­da­nje Za­pad­ne Cr­kve…” Pri to­me sam do­dao da je „ovaj ol­tar pra­vi po­dig­nut na ka­me­nu kr­va­vom” ute­me­ljen na tom ne­po­ko­le­bi­vom Te­me­lju, sa­gra­đen na ne­ko­li­ko stu­bo­va: Sve­tom Jo­va­nu Vla­di­mi­ru, Sve­tom Va­si­li­ju Ostro­škom, Sve­tom Pe­tru Ce­tinj­skom, no­vo­mu­če­ni­ku Stan­ku Ostro­škom i Sve­tom de­spo­tu Ste­fa­nu Šti­lja­no­vi­ću – Pa­štro­vi­ću. A to zna­či: na mu­če­nič­koj žr­tvi za vje­ru, prav­du i isti­nu; na mi­ro­tvor­stvu Sv. Pe­tra i bor­bi za Krst ča­sni i slo­bo­du zlat­nu, na pod­vi­gu, bo­go­lju­blju i čo­vje­ko­lju­blju Sv. Va­si­li­ja, na žr­tvo­va­nju do smr­ti za Hri­sta i hri­šćan­sku vje­ru i za svo­je bli­žnje. Da je Mi­tro­po­li­ja bi­la i osta­la vje­kov­na ču­var­ka i nje­go­va­telj­ka u Cr­noj Go­ri du­hov­ne lje­po­te i vjer­no­sti ne­pro­la­znoj isti­ni i prav­di Bo­ži­joj, uz­vi­še­nih vr­li­na čoj­stva i ju­na­štva – is­ta­kao je mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je.
Na­po­mi­nje da je svoj pro­gram kao mi­tro­po­lit vi­dio u to­me da bu­de, kao i svi nje­go­vi pret­hod­ni­ci, svje­dok ne­pro­la­zne svje­tlo­sti i sve­ti­nje Bo­ži­je, svje­dok istin­ske vje­re, mi­ra, po­mi­re­nja ži­vih, a i mr­tvih, me­đu so­bom, za­cje­lje­nju brat­skih ra­na u bra­to­u­bi­la­štvu po­stra­da­lih.
– Tru­dio sam se ovih 26 go­di­na svo­ga slu­že­nja na tro­nu Sve­tog Pe­tra, da ostva­rim ovaj svoj pro­gram i pro­gram Cr­kve Bož­je Ce­tinj­ske, pre­ma svo­jim mo­ći­ma, da „ob­je­di­nim i oku­pim oko jed­ne va­tre” (ko­ju po­mi­nje­te) Cr­nu Go­ru i Cr­no­gor­ce i sve lju­de do­bre vo­lje. Ta „va­tra” je oganj Hri­sto­ve isti­ne i lju­ba­vi ko­ju je On, ka­ko sam ka­že, „do­nio sa ne­ba” – „i ka­ko bi mu se htje­lo da se taj oganj ras­plam­sa” u sr­ci­ma svih lju­di. To je gol­got­ski oganj, ko­ji je pri­ro­da sa­me Cr­kve, oganj sa­mo­žr­tve­ne lju­ba­vi, na ko­joj je svu­da u svi­je­tu, pa i u Cr­noj Go­ri sa­zi­da­no sve što je ča­sno i po­šte­no. „Krst no­si­ti na­ma je su­đe­no, vas­kr­se­nja ne bi­va bez smr­ti”, po Nje­go­šu – po­ru­ču­je mi­tro­po­lit.
Na tom gol­got­skom og­nju bo­go­lju­blja i bra­to­lju­blja se, ka­že on, gri­ja­la i nji­ma se pro­sve­ći­va­la drev­na Du­klja Sve­tog Vla­di­mi­ra, ne­ma­njić­ka i Cr­no­je­vi­ća Ze­ta i Cr­na Go­ra Pe­tro­vi­ća. Di­o­be, pak, od­u­vi­jek se ra­đa­ju, svu­da, pa i kod nas – is­ti­če mi­tro­po­lit, zbog ga­še­nja tog og­nja sa­mo­žr­tve­ne lju­ba­vi, bo­go­u­bi­stvom u ljud­skim sr­ci­ma i iz nje­ga ne­mi­nov­no ra­đa­nim bra­to­u­bi­stvi­ma; oso­bi­to od vre­me­na bolj­še­vič­ko-ti­to­i­stič­ke ide­o­lo­gi­je ko­ja je upra­vo za­sno­va­la ljud­sko „brat­stvo i je­din­stvo” na ide­o­lo­gi­ji bo­go­u­bi­stva i bra­to­u­bi­stva.
– Upra­vo je ta­kva ide­o­lo­gi­ja bi­la ono što je, po­seb­no kod nas, a i ši­re u svi­je­tu, pro­du­bi­lo po­sto­je­će di­o­be i mak­si­mal­no ih pro­ši­ri­lo, obo­go­tvo­riv­ši smrt­no­ga čo­vje­ka, tj. nje­go­vo sa­mo­lju­blje i zem­ne in­te­re­se, li­ša­va­ju­ći ga be­smrt­nog vječ­nog do­sto­jan­stva, „gra­beć’ ne­bu iskru bo­že­stve­nu, u skot­sko je se­le­ći mr­tvi­lo” (Nje­goš). Otu­da ni­je ni­ka­kvo ču­do što je re­li­gi­ja pro­gla­še­na za „opi­jum za na­rod”, ko­ji tre­ba uni­šti­ti i is­ko­ri­je­ni­ti – na­veo je mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je.
Ka­ko je oci­je­nio, tu se na­la­zi ob­ja­šnje­nje od­no­sa pre­ma Cr­kvi i kod na­ših rat­nih re­vo­lu­ci­o­na­ra, na­ro­či­to po­sli­je Dru­gog svjet­skog ra­ta, a ti­me i nji­ho­ve ide­o­lo­gi­je ko­ja je za­tro­va­la Cr­nu Go­ru di­o­ba­ma ne­za­pam­će­nim u nje­noj isto­ri­ji. Pod­sje­ća da je, kad je usto­li­čen za mi­tro­po­li­ta cr­no­gor­skog, Mi­tro­po­li­ja ima­la, od pred­rat­nih oko 300, sve­ga pet­na­e­stak ak­tiv­nih i pen­zi­o­ni­sa­nih sve­šte­ni­ka, sto­ti­ne za­pu­stje­lih hra­mo­va i ma­na­sti­ra, či­ta­ve ge­ne­ra­ci­je ne­kr­šte­nih, od­ra­slih u mark­si­zmu i ate­i­zmu, bez ika­kvog zna­nja o Cr­kvi i bez vje­ro­na­u­ke (uki­nu­ta 1947) obra­zo­va­nih.
– Po­na­da­li smo se da će po­li­tič­ke i dru­štve­ne pro­mje­ne po­sli­je de­ve­de­se­tih pro­šlog vi­je­ka po­mo­ći da se pro­mi­je­ni i od­nos pre­ma Cr­kvi. Da će se omo­gu­ći­ti nje­na ob­no­va i vra­ti­ti joj se imo­vi­na (to je Skup­šti­na uči­ni­la, ali je 2000. go­di­ne Za­kon o re­sti­tu­ci­ji cr­kve­ne imo­vi­ne po­vu­čen), i ona ulo­ga ko­ju je vje­ko­vi­ma ima­la u du­hov­nom i mo­ral­nom pre­po­ro­du na­ro­da i dru­štva, pre­po­ro­du bez ko­jeg je neo­stva­riv bi­lo ka­kav dru­gi na­pre­dak: obra­zov­ni, eko­nom­ski, po­li­tič­ki, dru­štve­ni… Po­go­to­vo u Cr­noj Go­ri ko­ju su mi­tro­po­li­ti cr­no­gor­ski i stvo­ri­li i ko­joj je Mi­tro­po­li­ja bi­la kič­me­na mo­ždi­na sve vri­je­me nje­nog po­sto­ja­nja i no­vi­jeg stva­ra­nja za vri­je­me sve­to­rod­ne lo­ze Pe­tro­vi­ća. Za­i­sta, bla­go­da­re­ći tim po­li­tič­kim i dru­štve­nim pro­mje­na­ma, ra­zu­mi­je­va­nju, pa čak i po­mo­ći dr­žav­nih or­ga­na (npr. pri grad­nji Sa­bor­nog hra­ma Hri­sto­vog Vas­kr­se­nja u Pod­go­ri­ci), omo­gu­će­na je ob­no­va sto­ti­na hra­mo­va, de­se­ti­na ma­na­sti­ra, grad­nja no­vih hra­mo­va, od ko­jih su naj­zna­čaj­ni­ji hra­mo­vi u Pod­go­ri­ci i u Ba­ru, a što je naj­va­žni­je – ob­no­va sve­šte­nič­kog i mo­na­škog pod­mlat­ka, po­vrat­ka Cr­kvi mno­štva na­ro­da, na­ro­či­to mla­dih, vas­po­sta­vlja­nje uki­nu­te (1956) Bu­di­mljan­sko-nik­šić­ke epar­hi­je (za vri­je­me Kra­lje­vi­ne Cr­ne Go­re zva­la se Za­hum­sko-ra­ška) – na­pi­sao je mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je.
Do­dao je da se, na­ža­lost, u vre­me­nu ovih no­vih pre­vi­ra­nja po­li­tič­kih, par­tij­sko-ide­o­lo­ških i dru­štve­nih, jed­na ma­njin­ska stru­ja u dru­štvu, op­te­re­će­na ple­men­skom svi­je­šću svoj­stve­nom nam od dav­ni­na, vas­pi­ta­na u du­hu bro­zo­mor­no-ate­i­stič­ke ide­o­lo­gi­je, bez osnov­nog zna­nja o Cr­kvi, usmje­ri­la, ra­di ostva­re­nja svo­jih po­li­tič­kih ci­lje­va, ka stva­ra­nju svo­je „Cr­no­gor­ske cr­kve”. Ka­ko pod­sje­ća, po pri­zna­nju sa­mih osni­va­ča „Od­bo­ra za vr­ta­nje auto­ke­fal­no­sti Cr­no­gor­ske cr­kve” (1993), ve­ći­na njih su bi­li ate­i­sti.
– Ta gru­pa, po­dr­ža­na u to vri­je­me Li­be­ral­nim sa­ve­zom na če­lu sa Slav­kom Pe­ro­vi­ćem, ka­me­no­va­la je Ce­tinj­ski ma­na­stir (1991) na Pe­trov­dan­ski sa­bor to­kom Li­tur­gi­je ko­ju sam slu­žio sa sta­rim mi­tro­po­li­tom Da­ni­lom u cr­kve­noj por­ti. Sve je bi­lo pri­pre­mlje­no za oku­pi­ra­nje ma­na­sti­ra, iz­ba­ci­va­nje dvo­ji­ce mi­tro­po­li­ta, mo­na­štva i po­bo­žnog na­ro­da, ka­ko bi ta gru­pa pre­u­ze­la ma­na­stir i Mi­tro­po­li­ju u ci­lju „vr­ta­nja” ta­mo nji­ho­ve Cr­no­gor­ske cr­kve. Bi­lo je i ra­nje­nih, za­ma­lo i mr­tvih. Sa­mo Bog i Sve­ti Pe­tar su spa­si­li taj pra­znik od kr­vo­pro­li­ća. I sa­mi će­te pri­zna­ti da stva­ra­nje u Cr­noj Go­ri Cr­kve na ka­me­no­va­nju ći­vo­ta Sve­to­ga Pe­tra, ne­za­pam­će­nom u isto­ri­ji Cr­ne Go­re (ni u vre­me­ni­ma oku­pa­ci­je), ne mo­že ima­ti Bož­jeg bla­go­slo­va ni za ko­ga, a ka­mo­li za Cr­nu Go­ru. Taj g. Slav­ko Pe­ro­vić, po svje­do­če­nju sa­mog ar­hi­man­dri­ta An­to­ni­ja Abra­mo­vi­ća pred pa­tri­jar­hom Pa­vlom, po­zvao je pi­smom istog (1993) da se pri­hva­ti osni­va­nja i po­gla­var­stva tzv. CPC. Iako je An­to­ni­je pa­tri­jar­hu pret­hod­no re­kao u Ka­na­di „da mu ne pa­da ni na kraj pa­me­ti da to uči­ni”, ipak je, bu­du­ći či­ta­vog ži­vo­ta za­lju­bljen u đin­đu­ve vla­di­čan­ske mi­tre, do­šao i pred Dvo­rom kra­lja Ni­ko­le od ru­lje bio pro­gla­šen za „mi­tro­po­li­ta” (taj čin ni­kad ni­je do­bio ni od ko­ga). Ta­ko je osni­va­na „Cr­no­gor­ska cr­kva” – is­ti­če se u pi­smu mi­tro­po­li­ta Am­fi­lo­hi­ja.
Ka­ko pod­sje­ća, „po­sli­je Abra­mo­vi­ća se te ulo­ge pri­hva­tio Mi­raš De­de­ić, Vaš gost na pri­je­mu, biv­ši sve­šte­nik Ca­ri­grad­ske pa­tri­jar­ši­je, li­šen sve­šte­nič­kog či­na i od pa­tri­jar­ha Var­to­lo­me­ja sta­vljen pod pro­klet­stvo, ka­ko on, „ta­ko i sva­ko ko od nje­ga uzi­ma `blagoslov`”. O to­me je, na­po­mi­nje mi­tro­po­lit, pa­tri­jarh Var­to­lo­mej pi­sme­no oba­vi­je­stio u svo­je vri­je­me biv­šeg pre­mi­je­ra Mi­la Đu­ka­no­vi­ća i ti­me po­tvr­dio jed­nom za svag­da da ta „vjer­ska za­jed­ni­ca” ne po­sto­ji za va­se­ljen­sku Pra­vo­slav­nu cr­kvu.
– Po­dr­ža­na i stvo­re­na od par­ti­je Li­be­ra­la, jed­no vri­je­me i od SDP-a, a sa­da od zva­nič­ne vla­sti Cr­ne Go­re (po­sli­je 1997. go­di­ne, od­no­sno po­sli­je re­fe­ren­du­ma 2006, re­gi­stro­va­na pr­vi put 2000. go­di­ne la­žno se pred­sta­vlja, ka­ko ona, ta­ko i nje­no „sve­šten­stvo”, po­ku­ša­va da oti­ma hra­mo­ve Mi­tro­po­li­je, vo­di sud­ske pro­ce­se u tom ci­lju, pro­gla­ša­va­ju­ći se­be za na­sled­ni­cu Pra­vo­slav­ne cr­kve Kra­lje­vi­ne Cr­ne Go­re, iako sa njom, kao ni sa Pra­vo­slav­nom cr­kvom uop­šte u svi­je­tu, ne­ma ni­ka­kve ve­ze, ni po na­stan­ku, ni po osni­va­nju i ustroj­stvu, ni po isto­rij­skom kon­ti­nu­i­te­tu i vje­ro­va­nju. Je­di­no što pod­sje­ća na nju i ti­me ob­ma­nju­je la­ko­vjer­ne, je­ste an­ti­ka­non­ski i pro­tiv­u­stav­no uzur­pi­ra­ni na­ziv CPC – ka­že mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je.
U nor­mal­nim ustav­nim dr­ža­va­ma, ka­ko je do­dao, ta­kvi­ma se su­di za la­žno pred­sta­vlja­nje i kri­mi­nal­no or­ga­ni­zo­va­nje. Mi­tro­po­lit do­da­je da je sa­gla­san sa sta­vom pre­mi­je­ra Mar­ko­vi­ća da je dr­ža­va du­žna da „obez­bi­je­di jed­na­ku slo­bo­du vje­ro­i­spo­vi­je­sti za sva­kog gra­đa­ni­na Cr­ne Go­re”. Za­pi­tao se da li spa­da u „ustav­nu oba­ve­zu” Vla­de Cr­ne Go­re i dr­žav­nih or­ga­na da re­gi­stru­je, za­kon­ski pri­zna­je i po­dr­ža­va bi­lo ko­ju vjer­sku za­jed­ni­cu, bi­lo par­ti­ju ili ne­ku dru­gu or­ga­ni­za­ci­ju pod ime­nom i sa pra­vi­ma već po­sto­je­će or­ga­ni­za­ci­je, u ovom slu­ča­ju Cr­kve sa kon­ti­nu­i­te­tom od osam vje­ko­va.
– No­tor­na je pre­va­ra i laž da je stva­ra­njem Kra­ljev­stva SHS na­vod­no kralj Alek­san­dar uki­nuo CPC. U stva­ri, upra­vo je Sve­ti si­nod Pra­vo­slav­ne cr­kve Kra­lje­vi­ne Cr­ne Go­re, pr­vi od svih po­kra­jin­skih Cr­ka­va–Mi­tro­po­li­ja, do­nio od­lu­ku (1918) o ob­na­vlja­nju i vas­po­sta­vlja­nju je­din­stve­ne Peć­ke pa­tri­jar­ši­je, uki­nu­te sul­ta­nom 1766. go­di­ne. Ca­ri­grad­ska pa­tri­jar­ši­ja je o to­me iz­da­la To­mos (1922), a kralj Alek­san­dar, u ime dr­ža­ve, kao što da­nas pred­sjed­nik pro­gla­ša­va za­ko­ne, po­tvr­dio. Svo sve­šten­stvo, mo­na­štvo i pra­vo­slav­ni na­rod u Cr­noj Go­ri su to jed­no­du­šno pri­hva­ti­li; od ta­da do da­nas, Mi­tro­po­li­ja na­sta­vlja da ži­vi i dje­la pod svo­jim ime­nom, sa svo­jom imo­vi­nom i sve­pra­vo­slav­no pri­zna­tim do­sto­jan­stvom. Kao ta­kvu su je po­sled­njih dva­de­set go­di­na po­sje­ti­li sko­ro svi pra­vo­slav­ni po­gla­va­ri, na če­lu sa va­se­ljen­skim, mo­skov­skim i je­ru­sa­lim­skim pa­tri­jar­si­ma, uče­stvo­va­li, sa na­šim pa­tri­jar­hom u nje­nim sve­ča­no­sti­ma, osve­će­nji­ma ve­li­kih hra­mo­va itd – na­veo je mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je.
Ti­me je, sma­tra on, Mi­tro­po­li­ja da­la i da­je ne­ma­li do­pri­nos ugle­du Cr­ne Go­re na svjet­skom pla­nu. Za­pi­tao se či­me to Mi­tro­po­li­ja cr­no­gor­ska i osta­le pra­vo­slav­ne epar­hi­je u Cr­noj Go­ri, kao vje­kov­ne sa­mo­u­prav­ne epar­hi­je Peć­ke pa­tri­jar­ši­je, od 1931. go­di­ne na­zva­ne SPC, ugro­ža­va­ju dr­žav­nost Cr­ne Go­re.
– Zar se Mi­tro­po­li­ja pri­pa­da­ju­ći SPC ne na­zi­va i „Cr­no­gor­skom” ako ne­kom iz na­ci­o­nal­nih raz­lo­ga sme­ta ono „Srp­ska”. To po­is­to­vje­ći­va­nje Cr­kve sa na­ci­jom i dr­ža­vom od ne­kih, po­ka­zu­je no­tor­no ne­zna­nje sa­mog sve­hri­šćan­skog Sim­bo­la vje­re, ko­ji se či­ta na sva­koj Li­tur­gi­ji, u ko­me se is­po­vi­je­da „jed­na, sve­ta, sa­bor­na i apo­stol­ska Cr­kva”. Tu ne­ma ni rim­ske, ni grč­ke, ni ru­ske, ni srp­ske, ni cr­no­gor­ske, ni ki­ne­ske cr­kve. Još je apo­stol Pa­vle pri­je dvi­je hi­lja­de go­di­na za­pi­sao da „u Cr­kvi ne­ma ni Gr­ka ni Je­vre­ja, ni ro­ba ni slo­bod­nja­ka, ne­go su svi lju­di i na­ro­di jed­no u Hri­stu Isu­su”. Zbog tih po­ja­va, i u na­še vri­je­me, po­is­to­vje­ći­va­nja Cr­kve sa dr­ža­vom i na­ci­jom, na pred­log na­še po­mje­sne cr­kve na Ve­li­kom sa­bo­ru na Kri­tu (ju­na pro­šle go­di­ne), od­lu­ke Ca­ri­grad­skog sa­bo­ra (1872), ko­je su do­ni­je­te slič­nim po­vo­dom ve­za­nim za on­da­šnji bu­gar­ski ras­kol, do­bi­le su va­se­ljen­ski, uni­ver­zal­ni zna­čaj. Na­i­me, et­no­fi­le­ti­zam je osu­đen kao „zmi­jin­ski otrov”, kao „pro­kle­ta je­res”, ko­ja ra­za­ra je­din­stve­ni or­ga­ni­zam bo­go­čo­vje­čan­skog uni­ver­zal­nog Ti­je­la Cr­kve Bo­ži­je – na­gla­ša­va se u pi­smu mi­tro­po­li­ta Am­fi­lo­hi­ja.
Pra­vo­slav­ne cr­kve, kao i Ri­mo­ka­to­lič­ka, ob­ja­šnja­va on, po pri­ro­di ni­su na­ci­o­nal­ne, iako zbog isto­rij­skih okol­no­sti ne­ke od njih no­se na­ci­o­nal­ni na­ziv. Ono što či­ni Cr­kvu Cr­kvom je­ste, po mi­tro­po­li­to­vim ri­je­či­ma, isti­ni­to is­po­vi­je­da­nje vje­re, nje­no apo­stol­sko na­sle­đe i pre­jem­stvo, epi­sko­pal­ni ka­rak­ter i ustroj­stvo. Ci­ti­ra ri­je­či Sve­tog Ig­nja­ti­ja Bo­go­no­sca: „Ta­mo gdje epi­skop sa apo­stol­skim pre­jem­stvom (ru­ko­po­lo­že­njem), sa pre­zvi­te­ri­ma, đa­ko­ni­ma i na­ro­dom slu­ži Sve­tu li­tur­gi­ju, tu je „jed­na, sve­ta, sa­bo­r­na i apo­stol­ska Cr­kva Hri­sto­va”, bez ob­zi­ra ko­me na­ro­du, vre­me­nu ili dr­ža­vi pri­pa­da.
– Ka­že­te „Vla­da ne­će pre­su­đi­va­ti ko­ja je Cr­kva ozbilj­na, a ko­ja je pse­u­do­vjer­ska za­jed­ni­ca”. Tač­no, ni­je u nad­le­žno­sti Vla­de, od­no­sno dr­ža­ve, po­go­to­vo se­ku­lar­ne kao što je Cr­na Go­ra, da se mi­je­ša u ustroj­stvo Cr­kve. Me­đu­tim, sva­ka ustav­na dr­ža­va šti­ti i raz­li­ku­je pra­vu mo­ne­tu od la­žne mo­ne­te. Du­žna je da za­ko­nom i su­dom šti­ti, bra­ni i ga­ran­tu­je ime, pra­vo i imo­vi­nu ka­ko po­je­din­ca, ta­ko i za­ko­nom pri­zna­tih ko­lek­ti­va, za­jed­ni­ca, usta­no­va. Za­i­sta, ta pra­va je ste­kla i vjer­ska za­jed­ni­ca tzv. CPC od tre­nut­ka svo­ga re­gi­stro­va­nja 16. ja­nu­a­ra 2000. go­di­ne. Od ta­da pa na­da­lje ona ima pra­vo da sti­če imo­vi­nu, gra­di „hra­mo­ve”… Me­đu­tim, po­sta­vlja se pi­ta­nje ot­kud njoj kao no­vo­kom­po­no­va­noj vjer­skoj za­jed­ni­ci pra­vo da uzur­pi­ra ime jed­ne usta­no­ve ko­ja po­sto­ji osam vje­ko­va i ti­me da ugro­ža­va, oti­ma, pri­sva­ja nje­na vje­kov­na pra­va, i to uz po­moć dr­žav­nih or­ga­na – uka­zu­je mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je.
Cr­no­gor­ska vla­da je, do­dao je on, sklo­pi­la „Te­melj­ni ugo­vor” sa sa­da­šnjim uni­ver­zal­no pri­zna­tim pa­pom rim­skim i nje­go­vom Ka­to­lič­kom cr­kvom. Ka­ko na­po­mi­nje, po­sto­je da­nas de­se­ti­na pa­pa i nji­ho­vih „pra­vih Cr­ka­va”, ali ni­jed­na evrop­ska dr­ža­va ne skla­pa sa nji­ma ugo­vo­re.
– Po­sto­je ta­ko­đe broj­ne „isti­ni­te Ru­ske cr­kve”, grč­ke „sta­ro­ka­len­dar­ske cr­kve”, čak od dva­de­se­tih go­di­na pro­šlo­ga vi­je­ka i jed­na „Pra­vo­slav­na Tur­ska cr­kva”, ko­ja iz istih na­ci­o­na­li­stič­ko-dr­žav­nih raz­lo­ga po­ri­če op­šte­pri­zna­tu Va­se­ljen­sku pa­tri­jar­ši­ju. Ali, ko­li­ko znam, ni­ko, pa čak ni tur­ska vla­da, ne po­zi­va ovu Cr­kvu i nje­nog „pa­pa Ef­ti­ma” na zva­nič­ne pri­je­me i ne skla­pa sa njom „Te­melj­ne ugo­vo­re”. Za­što na­ša vla­da ne po­zi­va i de­se­ti­nu dru­gih no­vo­for­mi­ra­nih vjer­skih za­jed­ni­ca u Cr­noj Go­ri na pri­je­me, od ko­jih je pri­tom ve­ći­na pri­zna­ta kao ogra­nak ne­ke ši­re me­đu­na­rod­no pri­zna­te vjer­ske za­jed­ni­ce u svi­je­tu, ne sa­mo re­gi­stro­va­na u Cr­noj Go­ri. Za­što je­di­no for­si­ra ovu, ni od ko­ga u svi­je­tu pri­zna­tu, vjer­sku za­jed­ni­cu zva­nu CPC. I ne sa­mo da je for­si­ra ne­go i fi­nan­sij­ski iz­dr­ža­va nje­ne sa­mo­pro­gla­še­ne sve­šte­ni­ke, gra­di joj hra­mo­ve, do­dje­lju­je imo­vi­nu, do­zvo­lja­va da ši­ri najg­nu­sni­je la­ži o Mi­tro­po­li­ji cr­no­gor­sko-pri­mor­skoj i SPC, kao i da si­je vjer­sku mr­žnju, stva­ra di­o­bu pra­vo­slav­nog kor­pu­sa ne­za­pam­će­nu u isto­ri­ji Cr­ne Go­re – po­ru­čio je mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je.
Do­bro je, ka­že on, što se na­ro­du u Cr­noj Go­ri, pra­vo­slav­nog na­sle­đa, bez ob­zi­ra na na­ci­o­nal­no i par­tij­sko od­re­đe­nje, ne mo­že pro­da­ti rog za svi­je­ću.
– Čak i ve­ći dio onih ko­ji su sa ide­o­lo­ško-eta­ti­stič­kih raz­lo­ga u ne­kom tre­nut­ku po­dr­ža­li ovu ple­men­sko-par­tij­sku vjer­sku in­te­re­snu za­jed­ni­cu vre­me­nom sve vi­še shva­ta­ju da se ra­di o pro­pa­lom, u su­šti­ni an­ti­hri­šćan­skom i an­ti­cr­no­gor­skom pro­jek­tu, ko­ji ne­ma bu­duć­no­sti i ko­ji je sra­mo­ta za iz­vor­nu sve­to­pe­tro­vi­ćev­sku Cr­nu Go­ru i nje­no iskon­sko vjer­sko, kul­tur­no, mo­ral­no i dr­ža­vo­tvor­no do­sto­jan­stvo – pod­vu­kao je mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je.
Pod­sje­ća i na, ka­ko je na­veo, je­dan sli­čan pro­je­kat iz vre­me­na usta­ške „Ne­za­vi­sne dr­ža­ve Hr­vat­ske”. Ka­ko pre­ci­zi­ra, An­te Pa­ve­lić je, kao i na­ši po­sli­je­rat­ni no­si­o­ci bro­zo­mor­ne ate­i­stič­ke ide­o­lo­gi­je, po­ku­šao da uni­šti Pra­vo­slav­nu cr­kvu srp­sku u usta­škoj Hr­vat­skoj.
– Ubi­je­na su če­ti­ri pra­vo­slav­na epi­sko­pa, sto­ti­ne sve­šte­ni­ka, a na­ro­da pra­vo­slav­nog, sru­še­nih i ote­tih hra­mo­va i na­sil­no po­ka­to­li­če­nih ni bro­ja se ne zna. No, već 1942. go­di­ne Pa­ve­lić je shva­tio da Pra­vo­slav­nu cr­kvu srp­sku i na­rod ne mo­že uni­šti­ti, pa je on­da stvo­rio „Hr­vat­sku Pra­vo­slav­nu cr­kvu”, na­šav­ši jed­nog iz­la­pje­log star­ca ru­skog epi­sko­pa Ger­mo­ge­na, iz­bje­glog od So­vje­ta, iz­me­đu osta­lih, uz po­moć ču­ve­nog Pi­pe­ra Sa­vi­ća Šte­di­mli­je i pro­kle­tog mog Mo­ra­ča­ni­na Se­ku­le Dr­lje­vi­ća, tvor­ca fa­ši­stič­ke „Ne­za­vi­sne Cr­ne Go­re” na Pe­trov­dan 1941. go­di­ne na Ce­ti­nju. To je isti onaj Se­ku­la Dr­lje­vić ko­ji je sa usta­ša­ma u Sta­roj Gra­di­ški oko 20. apri­la 1945. odvo­jio ko­mand­ni ka­dar ne­sreć­ne čet­nič­ke cr­no­gor­ske voj­ske, kre­nuv­še, po na­rod­noj „na zli put”, na če­lu sa Pa­vlom Đu­ri­ši­ćem (njih 120), sve ih u Sa­vi po­bio (ili ih po ne­ki­ma u Ja­se­nov­cu spa­lio). Obez­gla­vlje­nu voj­sku, njih oko 9.000, pro­gla­sio je za voj­sku „Ne­za­vi­sne Cr­ne Go­re” sa cr­no­gor­skim ka­pa­ma – na­vo­di mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je u pi­smu pred­sjed­ni­ku Vla­de.
Tu je, pod­sje­ća on, pr­vi put i pje­va­na kao dr­žav­na him­na „Oj, svi­je­tla maj­ska zo­ro” u Se­ku­li­noj ob­ra­di.
– Ni­je do­bro da se da­na­šnja ne­za­vi­snost Cr­ne Go­re te­me­lji na slič­nim du­hov­nim i ide­o­lo­škim te­me­lji­ma kao „NDH” ili, ne daj Bo­že, kao Dr­lje­vić­ka „Ne­za­vi­sna”. Ne za­slu­žu­je to Cr­na Go­ra Sve­tog Pe­tra pr­vog i Sve­tog Pe­tra dru­gog Lov­ćen­skog Taj­no­vid­ca, Cr­na Go­ra Sve­tog Va­si­li­ja Ostro­škog i kra­lja Ni­ko­le Pe­tro­vi­ća. Da uz­gred po­me­ne­mo da je, na­ža­lost, u tom istom du­hu pi­san i pro­šlo­go­di­šnji Na­crt za­ko­na o slo­bo­di vje­ro­i­spo­vi­je­sti, ko­ji, na­mje­sto da oza­ko­ni vra­ća­nje, sa­gla­sno evrop­skom za­ko­no­dav­stvu na ko­je se Vla­da ugle­da, stre­me­ći Evrop­skoj uni­ji, od­u­ze­te Cr­kvi i na­ci­o­na­li­zo­va­ne imo­vi­ne – pred­vi­đa nje­no no­vo oti­ma­nje i po­dr­ža­vlje­nje sve­ga cr­kve­no­ga što je gra­đe­no u Cr­noj Go­ri do 1918. go­di­ne. Zli je­zi­ci tvr­de da dr­ža­va ho­će to da uči­ni ka­ko bi to ustu­pi­la „svo­joj” vjer­skoj za­jed­ni­ci tzv. CPC – za­klju­čio je mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je.
V.RA­DE­NO­VIĆ

Gol­go­ta

Pra­vo­slav­na cr­kva je, ka­že mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je, po­seb­no u Cr­noj Go­ri, bi­la i osta­la na Gol­go­ti.
– Ona je ras­pe­ta i pro­go­nje­na Cr­kva. Na­ve­šću sa­mo osnov­ne pri­mje­re kod nas to­ga od 1945. go­di­ne do da­nas. U to­ku i po­sli­je Dru­gog svjet­skog ra­ta ubi­jen je mi­tro­po­lit cr­no­gor­ski Jo­a­ni­ki­je, ni da­nas mu ne zna­mo gro­ba ni mra­mo­ra, i vi­še od 115 naj­bo­ljih pra­vo­slav­nih sve­šte­ni­ka, sa­mo za­to što su bi­li vjer­ni Bo­gu i Cr­kvi i bra­ni­li svo­ju vje­ru i svo­ja iskon­ska pra­va. Po­sli­je ra­ta stvo­re­no je par­tij­sko sve­šte­nič­ko udru­že­nje, kao po­ku­šaj za­mje­ne nji­me vje­kov­nog ustroj­stva Cr­kve i nje­nog ra­za­ra­nja iz­nu­tra. Su­đe­no je de­se­ti­ne pre­o­sta­lih sve­šte­ni­ka i za­tva­ra­ni su, ne­ki u za­tvo­ru i ubi­je­ni – pri­mjer Mi­lo­ša Jok­si­mo­vi­ća 1949. go­di­ne – na­veo je mi­tro­po­lit.
Do­dao je da je na­ci­o­na­li­zo­va­na cr­kve­na imo­vi­na, ko­ja ni do da­nas ni­je vra­će­na, da bi Cr­kva bi­la do­ve­de­na na pro­sjač­ki štap, a sve­šte­ni­ci u bi­je­di pot­ku­plji­va­ni za ma­le pa­re. Na­rod je, ka­ko uka­zu­je, od­go­njen od Cr­kve, pa su sto­ti­ne hra­mo­va po­sta­li pu­sti i pra­zni, a de­se­ti­ne hi­lja­da Cr­no­go­ra­ca ne­kr­šte­ni i otu­đe­ni od Bo­ga i otač­ke vje­re i mo­ra­la. Do­da­je da je tek 1947. go­di­ne bi­lo mo­gu­će po­sta­vi­ti no­vog mi­tro­po­li­ta Ar­se­ni­ja, ko­ji je 1954. go­di­ne osu­đen na 11 go­di­na za­tvo­ra kao „ne­pri­ja­telj dr­ža­ve i na­ro­da”. Kad mu je is­te­kla ka­zna za­bra­njen mu je po­vra­tak u Cr­nu Go­ru, če­tvo­ri­ca nje­go­vih sve­šte­ni­ka su za­tva­ra­ni, tu­če­ni i tro­ji­ca pri­mo­ra­ni da svje­do­če pro­tiv nje­ga na su­du.
– Dru­ga pra­vo­slav­na epar­hi­ja u Cr­noj Go­ri – Bu­di­mljan­sko-po­lim­ska – zbog na­si­lja nad epi­sko­pom Ma­ka­ri­jem i sve­šten­stvom bi­la je uki­nu­ta 1956. go­di­ne. Sru­še­na je cr­kva (ka­pe­la) Sve­tog Pe­tra pr­vog na Lov­će­nu, po­ga­že­no za­vje­šta­nje Pe­tra dru­gog i on utam­ni­čen u zin­dan fa­ra­o­nov­skog ma­u­zo­le­ja, gdje i do da­nas ča­mi. Za­to što se to­me su­prot­sta­vio mi­tro­po­lit Da­ni­lo i Sve­ti si­nod SPC, pro­tiv mi­tro­po­li­ta su odr­ža­ne de­mon­stra­ci­je na Ce­ti­nju, je­di­ne ta­kve vr­ste u po­sli­je­rat­noj Cr­noj Go­ri. Pr­vi put se ta­da po­ja­vi­la ide­ja o stva­ra­nju „Cr­no­gor­ske cr­kve” – ne­pri­zna­va­njem nje­ga za mi­tro­po­li­ta, da bi se oprav­dao taj zlo­čin. Kad su pi­ta­li ta­da­šnjeg glav­nog ak­te­ra ru­še­nja cr­kve na Lov­će­nu – Đu­ra­no­vi­ća (ne­ki ka­žu da je to bio Or­lan­dić), za­što ni­je­su po­sli­je ra­ta stvo­ri­li „Cr­no­gor­sku cr­kvu” – od­go­vor je bio: „Mi smo ra­ču­na­li da je Cr­kva uni­šte­na i da će ne­sta­ti” – na­pi­sao je mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je.

Gdje je ne­prav­da, tu ne­ma slo­bo­de

Slo­bo­da ko­ja ni­je slo­bo­da od ne­prav­di, na­si­lja, ali i smr­ti, pro­la­zno­sti i ni­šta­vi­la pred­sta­vlja hi­me­ru, a ne istin­sku slo­bo­du, ka­že mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je.
– Čo­vjek li­šen pra­va, na­ro­či­to pra­va na be­smrt­nost i vječ­ni ži­vot, oko­van u kr­let­ci vre­me­na i zem­nog pro­sto­ra li­či na mi­ša u mi­šo­lov­ci – na­pi­sao je on.
Pod­sje­ća i na Nje­go­še­ve sti­ho­ve „Šta je čo­vjek, a mo­ra bit’ čo­vjek; tvar­ca jed­na što je ze­mlja va­ra, i za nje­ga vi­di ni­je ze­mlja”.
– U na­di da će se sa­da­šnja dr­žav­na ad­mi­ni­stra­ci­ja oslo­bo­di­ti od na­sli­je­đe­nih ide­o­lo­ških pred­ra­su­da o Cr­kvi i sa­ču­va­ti od mo­der­nih za­blu­da o čo­vje­ku i ljud­skom dru­štvu, ma­kar se one zva­le i „evrop­ske”. U vje­ri da će pre­sta­ti da gra­di bu­duć­nost Cr­ne Go­re na pro­du­blji­va­nju du­hov­nih, na­ci­o­nal­nih, je­zič­kih, obra­zov­nih, kul­tur­nih di­o­ba, tj. na ras­po­lu­će­no­sti cr­no­gor­skog sve­u­kup­nog bi­ća i na ono­me što Cr­nu Go­ru ne gra­di ne­go raz­gra­đu­je i ra­za­ra sve u njoj sve­to i če­sti­to. U na­di da će­mo o sve­mu ovo­me mo­ći i usme­no po­raz­go­va­ra­ti, pri­mi­te, go­spo­di­ne pred­sjed­ni­če, iz­ra­ze mo­ga oso­bi­tog po­što­va­nja – na­vo­di se u mi­tro­po­li­to­vom pi­smu pre­mi­je­ru.

Pro­go­ni, sud­ski pro­ce­si, uda­ri na imo­vi­nu…

Po ri­je­či­ma mi­tro­po­li­ta Am­fi­lo­hi­ja, po­sli­je bla­go­slo­ve­nog raz­ve­dra­va­nja nad Pra­vo­slav­nom cr­kvom u Cr­noj Go­ri, ne­gdje od 1991. do 1997. go­di­ne kre­nu­lo je nje­no no­vo go­nje­nje.
– Ona je je­di­na od svih cr­ka­va i vjer­skih za­jed­ni­ca da­nas van za­ko­na – ne­pri­zna­ta, bez „Te­melj­nog ugo­vo­ra”. Je­di­no se nje­ni sve­šte­ni­ci, mo­na­si i mo­na­hi­nje pro­go­ne, osta­ju­ći bez pra­va bo­rav­ka. Nje­no ime, iden­ti­tet i imo­vi­na su ugro­že­ni, od nje se tra­ži da ru­ši svo­je cr­kve (slu­čaj cr­kve na Ru­mi­ji). Pro­tiv nje­nog mi­tro­po­li­ta se vo­de sud­ski pro­ce­si, sa­da su tri u to­ku, na osno­vu op­tu­žbi da „de­va­sti­ra kul­tur­no bla­go Cr­ne Go­re”, ob­na­vlja­njem, se­dam­de­se­to­go­di­šnjoj ne­bri­zi i za­pu­šte­no­sti pre­pu­šte­nih, sto­ti­na hra­mo­va i ma­na­sti­ra. On je, ta­ko­đe, na op­tu­že­nič­koj klu­pi ra­di „mi­je­ša­nja u po­li­ti­ku”, zbog nje­go­ve, od pret­hod­nih cr­no­gor­skih mi­tro­po­li­ta, na­sli­je­đe­ne od­go­vor­no­sti i bri­ge za sve­u­kup­no du­hov­no-obra­zov­no, mo­ral­no i kul­tur­no na­rod­no bi­će i za te­me­lje­nje Cr­ne Go­re, nje­nog na­pret­ka i vječ­nog do­sto­jan­stva na pre­dač­kom ju­na­štvu i čoj­stvu tj. na vječ­nim bo­go­čo­vječ­nim vri­jed­no­sti­ma, na ko­ji­ma je v­je­ko­vi­ma gra­đe­no sve što je u Cr­noj Go­ri vri­jed­no, a ne na efi­mer­nim po­ro­blji­vač­kim in­te­re­si­ma „ho­mo eco­no­mi­ku­sa” da­na­šnji­ce – na­gla­sio je on.

DAN

Spritus Movens

Spiritus Movens, časopis za savremenu duhovnost, društvo i ljude