Erich Fromm: OBMANA O INDIVIDUALNOSTI

Izvesni činioci u modernom industrijskom sistemu uopšte, a u njegovoj monopolističkoj fazi posebno, doprinose razvitku ličnosti koja se oseća nemoćna i usamljena, nespokojna i nesigurna. Raspravljao sam o naročitim uslovima u Nemačkoj koji od jednog dela nje­nog stanovništva čine plodno tle za ideologiju i političku praksu koje se obraćaju onome što sam opisao kao autoritarni karakter. Ali kako stoji stvar sa nama samima? Ugrožava li našu demokratiju samo fašizam s druge strane Atlantika ili “peta ko­lona” u našim vlastitim redovima? Kad bi to bio slučaj, situacija bi bila ozbiljna, ali ne kritična. No, mada se spoljašnje i unu­trašnje pretnje fašizma moraju uzeti ozbiljno,načinićemo naj­veću grešku i izložićemo se najozbiljnijoj opasnosti ako ne uvi­dimo da se u vlastitom društvu suočavamo s istom pojavom koja je svugde plodno tle za nastanak fašizma: sa beznačajnošću i nemoći pojedinca.

Ovom tvrdnjom osporava se konvencionalno verovanje da je moderna demokratija ostvarila pravi individualizam oslobađanjem pojedinca od svih spoljašnjih ograničenja. Ponosni smo što se ne podvrgavamo nikakvom spoljašnjem autoritetu, što uživamo slo­bodu izražavanja svojih misli i osećanja, te uzimamo za gotovo da ta sloboda skoro automatski jemči našu individualnost. Me­đutim, pravo na izražavanje mišljenja značajno je jedino ako smo u stanju da imamo vlastito mišljenje; oslobođenost od spo­ljašnjeg autoriteta je trajni dobitak jedino ako su unutrašnji psi­hološki uslovi takvi da smo kadri da uspostavimo vlastitu indi­vidualnost. Da li smo mi taj cilj dostigli ili da li mu se bar približujemo?

Raspravljajući o dva vida slobode za modernog čoveka, ukazali smo na ekonomske uslove koji doprinose sve većoj izdvojenosti i nemoći pojedinca našeg doba; raspravljajući o psihološkim po­sledicama, pokazali smo da ta nemoć dovodi ili do onakvog bek­stva kakvo nalazimo u autoritarnog karaktera, ili do prinudnog saobražavanja, u toku koga izdvojeni pojedinac postaje auto­mat, gubi svoje lično ja, pa ipak u isti mah svesno zamišlja da je slobodan i podređen jedino sebi.

Važno je razmotriti na koji način naša kultura pothranjuje tu težnju ka saobražavanju, mada ovde ima mesta samo za ne­kolike istaknute primere. Suzbijanje spontanih osećanja, a time i razvoja istinske individualnosti započinje veoma rano – u stvari najranijim vaspitanjem deteta. To ne znači da vaspitanje neiz­bežno mora dovesti do suzbijanja spontanosti ako je pravi cilj obrazovanja podsticanje unutrašnje nezavisnosti i individualnosti deteta, njegova razvitka i integriteta. Ograničenja koja takvo obra­zovanje možda mora da nametne detetovu razvitku jesu samo prolazne mere, koje uistinu potpomažu proces razvitka i ekspan­zije. U našoj kulturi, međutim, obrazovanje odviše često ima za posledicu isključivanje spontanosti i zamenjivanje originalnih psi­hičkih činova pridodatim osećanjima, mislima i željama. (Pod originalnim — da ponovim — ne razumem to da se nikom drugom jedna ideja nije ranije javila, već to da ona nastaje u pojedincu, da je rezultat njegove vlastite aktivnosti i da, u tom smislu, predstavlja njegovu misao.) Uzmimo jedan donekle proizvoljan primer: jedno od najranije suzbijanih osećanja jeste osećanje neprijateljstva i nedopadanja. Pre svega većina dece je, u izvesnoj meri, neprijateljski i buntovnički raspoložena, što je posledica detinjih sukoba s okolnim svetom, koji teži da spreči njihovu ekspanzivnost, a kome se ona, kao slabiji protivnik, obično moraju da povinuju. Jedan od osnovnih ciljeva procesa obrazovanja jeste uklanjanje te oprečne reakcije. Metodi su raz­ličiti; oni idu od pretnji i kazni, koje zastrašuju dete, do tana­nijih metoda potkupljivanja ili “objašnjenja”, koja zbunjuju dete i primoravaju ga da odustane od neprijateljstva. Dete počinje odustajanjem od izražavanja svoga osećanja, a završava odustajanjem od samog tog osećanja. Usporedo s tim, njega poučavaju da suzbije svesnost o neprijateljstvu i neiskrenosti drugih; po­nekad to nije sasvim lako, pošto su deca kadra da zapaze takva negativna svojstva u drugih, a ne daju se tako lako zavarati recima kao što obično čine odrasli. Njima se, ipak, neko ne dopada, iako za to “nemaju jak razlog” — sem veoma jakog raz­loga što osećaju da iz te osobe zrače neprijateljstvo ili neiskre­nost. Ova reakcija se ubrzo sprečava; detetu nije potrebno mnogo vremena da dospe do “zrelosti” prosečne odrasle osobe i da izgubi smisao za razlikovanje pristojne osobe od nitkova dok god ovaj ne učini nešto bezočno.

S druge strane, dete se tokom ranog vaspitanja poučava da gaji osećanja koja uopšte nisu “njegova”; posebno ga uče da voli ljude, da se sa njima ophodi nekritički ljubazno, i da se smeši. Ono što možda ne postigne obrazovanje, obično se kasnije postigne društvenim pritiskom. Ako se ne smešite, o vama sude kao o “neprijatnoj ličnosti” — a potrebno je da vaša ličnost bude prijatna ako hoćete da prodate svoje usluge, bilo kao konobarka, kao prodavač ili lekar. Samo oni u podnožju društvene piramide, koji ne prodaju ništa do svoj fizički rad, i oni na samome vrhu ne treba da su naročito “prijatni”. Ljubaznost, raspoloženost i sve drugo što se očekuje od jednog osmeha postaju automatski odziv kojima neko rukuje kao električnim prekidačem.

Svakako, u mnogim prilikama osoba je svesna da čini samo gest; u većini slučajeva, međutim, ona gubi tu svesnost, a time i sposobnost razlikovanja pseudoosećanja od spontane ljubaznosti.

Neposredno se ne suzbija samo neprijateljstvo i ne ubija samo ljubaznost time što joj se pridodaje njena imitacija, široka le­stvica spontanih emocija suzbija se i zamenjuje pseudoosećanji­ma. Frojd je jedno takvo suzbijanje stavio u središte čitavog svog sistema — suzbijanje seksa. Mada verujem da ometanje seksualnog uživanja nije jedino značajno suzbijanje spontanih reakcija već je jedno od mnogih, izvesno je da njegovu važnost ne treba potcenjivati. Njegove posledice su očigledne u sluča­jevima seksualnih inhibicija, kao i u onima u kojima seks dobija svojstvo prinude i troši se kao alkohol ili droga, koja nema neki poseban ukus, ali donosi samozaborav. Bez obzira koje je dejstvo posredi, suzbijanje seksualnih želja, zbog njihove jačine, ne samo što utiče na sferu seksualnoga već i umanjuje hrabrost te osobe da se spontano izrazi u svim drugim oblastima.

U našem društvu ometaju se emocije uopšte. Mada ne mo­žemo sumnjati da je svako stvaralačko mišljenje — kao i svaka druga stvaralačka aktivnost — nerazdvojno vezano za emociju, mišljenje i življenje bez emocija postali su ideal. “Emocional­nost” je postala sinonim za nezdravost ili neuravnoteženost. Pri­hvatanjem ovog merila pojedinac je u velikoj meri oslabio; nje­govo mišljenje se osiromašuje i otupljuje. Međutim, pošto se emocije ne mogu potpuno ubiti, one moraju postojati sasvim odvojeno od intelektualne strane ličnosti; posledica toga je jev­tina i neiskrena sentimentalnost, kojom filmovi i popularne pe­sme hrane milione potrošača gladnih emocija.

Posebno želim da pomenem jednu tabuisanu emociju zato što je njeno suzbijanje tesno vezano za korene ličnosti: oseća­nje tragedije. Svesnost o smrti i o tragičnom vidu života, bilo da je maglovita ili jasna, jedna je od osnovnih karakteristika čoveka. Svaka kultura se na svoj način nosi sa problemom smrti. Za ona društva u kojima je proces individuacije jedva uznapredovao, meta po­jedinačnog postojanja predstavlja manji problem, pošto je sam doživljaj pojedinačnog postojanja manje razvijen. Još se ne za­mišlja da se smrt u osnovi razlikuje od života. Kulture u kojima nailazimo na viši stepen razvitka individuacije posmatraju smrt prema svojoj društvenoj i psihološkoj strukturi. Grci su sav na­glasak stavljali na život, a smrt su predstavljali jedino kao utvar­no i sumorno produženje života. Egipćani su svoje nade zasnivali na verovanju u neuništivost ljudskog tela, bar tela onih čija je moć za života bila neuništiva. Jevreji su realistično prihvatali či­njenicu smrti i vizija nekog stanja sreće i pravde koje će čove­čanstvo konačno dostići na ovom svetu omogućila im je da se pomire s idejom o uništenju pojedinačnog života. Hrišćanstvo je smrt napravilo nestvarnom i pokušalo je da nesrećnog po­jedinca uteši obećanjima o životu posle smrti. Naše doba jedno­stavno poriče smrt, a sa njom i jedan bitan vid života. Umesto da dopusti da svesnost o smrti i patnji postane jedan od najjačih podstreka za život, osnova ljudske solidarnosti i doživljaj bez koga veselju i oduševljenju nedostaju snaga i dubina, po­jedinac je prisiljen da tu svesnost potiskuje. Ali, kao što je uvek slučaj s potiskivanjem, potisnuti elementi ne prestaju da postoje time što se uklanjaju iz vida. Na taj način strah od smrti postoji u nama nezakonito. On ostaje živ uprkos pokušaju da se po­rekne, ali, pošto je potisnut, ostaje jalov. On predstavlja izvor jednolikosti drugih doživljaja, izvor nemira koji prožima život, i njime se objašnjava, usudio bih se da kažem, zašto ova nacija preterano troši novac na pogrebe. U procesu tabuisanja emocija moderna psihijatrija igra dvo­smislenu ulogu. S jedne strane, njen najveći predstavnik, Frojd, prodro je kroz fikciju o racionalnom, svrsishodnom karakteru ljudskog duha i prokrčio put koji vodi u provaliju ljudskih stra­sti. S druge strane, obogaćena tim istim Frojdovim dostignućima, moderna psihijatrija načinila je sebe oruđem opštih težnji u manipulisanju ličnošću. Mnogi psihijatri, uključujući tu i psiho­analitičare, stvorili su predstave o “normalnoj” ličnosti, koja ni­kad nije odviše tužna, odviše ljutita ni odviše uzbuđena. Oni se služe recima poput “infantilan” ili neurotičan” da bi osudili oso­bine ili tipove ličnosti koji se ne saglašavaju s konvencionalnim obrascem “normalnog” pojedinca. Ovakav uticaj je na neki na­čin opasniji od starijih i iskrenijih oblika nadevanja imena. Tada je pojedinac bar znao da postoji neka osoba ili neka doktrina koja ga kritikuje, te je mogao da uzvrati udarac. Ali ko može uzvratiti udarac “nauci”?

Istom izopačavanju kome podležu osećanja i emocije, podleže i originalno mišljenje. Od samog početka obrazovanja, originalno mišljenje se ometa i u glave ljudi ulivaju se gotove misli. Taj se postupak može lako sagledati kada su posredi mala deca. Svet pobuđuje njihovu radoznalost, ona žele da ga uhvate fizički, kao i intelektualno. Ona žele da saznaju istinu, pošto je to najbez­bedniji način da se snađu u jednom neobičnom i moćnom svetu. Nasuprot tome, njih ne uzimaju ozbiljno, i nije važno da li taj stav dobija oblik otvorenog nepoštovanja ili tanane snishodlji­vosti uobičajene u opštenju sa svim onima koji ne poseduju ni­kakvu moć (na primer sa decom, starim ili bolesnim osobama). Mada se samim ovim postupanjem veoma ometa nezavisno mi­šljenje, postoji i teža smetnja: neiskrenost — često nenamerna — koja je tipična za ponašanje prosečne odrasle osobe prema detetu. Ta neiskrenost delimice se sastoji u fiktivnoj predstavi o svetu koja se detetu pruža. Ona je otprilike isto toliko ko­risna koliko bi čoveku koji se sprema za ekspediciju u Saharu bila korisna upustva o životu na Arktiku. Pored te opšte po­grešne predstave o svetu, mnoge posebne laži teže da prikriju činjenice sa kojima, iz različitih ličnih razloga, odrasli ne žele da upoznaju decu. Od rđavog raspoloženja roditelja, koje se ra­cionalizuje kao opravdano nezadovoljstvo detetovim ponašanjem, do njihovih seksualnih aktivnosti i njihovih svađa prostire se oblast sa kojom dete “ne treba da bude upoznato” i njegova se raspitivanja neprijateljski ili učtivo ometaju.

Tako pripremljeno, dete polazi u školu, a možda i u koledž. Želim ukratko da pomenem neke metode obrazovanja koji se danas koriste, a koji, u stvari, dalje ometaju originalno mišlje­nje. Jedan od njih je isticanje poznavanja činjenica ili, kako bih radije rekao, isticanje obaveštenosti. Preovlađuje patetično suje­verje da se sve većim poznavanjem činjenica dospeva do poznava­nja stvarnosti. Stotine razbacanin i nepovezanih činjenica trpaju se u glave studenata; oni su zauzeti saznavanjem sve većeg broja činjenica, te im tako ostaje malo vremena i energije za razmišlja­nje. Svakako, razmišljanje bez poznavanja činjenica ostaje prazno i fiktivno, ah sama “obaveštenost” može upravo isto toliko da smeta razmišljanju koliko i njen nedostatak.

Jedan drugi, za ovo tesno vezan način ometanja originalnog mišljenja je držanje čitave istine za relativnu. Istina se prika­zuje kao metafizički pojam, i ako bilo ko govori o svojoj želji da otkrije istinu, “napredni” mislioci našeg doba smatraju ga nazadnim.Tvrdi se da je istina stvar sasvim subjektivna, go­tovo stvar ukusa. Naučni trud mora se odvojiti od subjektivnih činilaca, i njegov je cilj da se na svet gleda nezainteresovano i bez strasti. Naučnik mora da prilazi činjenicama sterilizovanih ruku, kao što hirurg pristupa pacijentu. Rezultat tog relativizma, koji se često javlja pod imenom empirizma ili pozitivizma, ili se preporučuje svojom brigom za ispravnu upotrebu reči, jeste to da razmišljanje gubi svoj osnovni podsticaj — želje i interese osobe koja razmišlja; umesto toga, mišljenje postaje mašina za registrovanje “činjenica”. U stvari, kao što se mišljenje uopšte razvilo iz potrebe za ovladavanjem materijalnim životom, tako i traganje za istinom potiče iz interesa i potreba pojedinaca i društvenih grupa. Bez takvog interesa ne bi bilo podsticaja za traženje istine. Uvek ima grupa čije interese podupire istina; njihovi predstavnici su pioniri ljudske misli; ali ima i drugih grupa čije interese podupire prikrivanje istine. Samo u ovom drugom slučaju interes je štetan za istinu. Stoga nije problem u tome što je neki interes u pitanju, već kakav je interes u pi­tanju. Mogao bih reći da je izvesna čežnja za istinom, ukoliko se javlja u svakog ljudskog bića, posledica izvesne potrebe za njom.

To pre svega važi za snalaženje jedne osobe u spoljašnjem svetu, a osobito za snalaženje deteta. Kao dete, svako ljudsko biće prolazi kroz stanje nemoćnosti, a istina je jedno od naj­jačih oružja onih koji ne poseduju moć. Ali istina služi inte­resima pojedinca ne samo u vezi sa njegovim snalaženjem u spo­ljašnjem svetu; njegova vlastita snaga u velikoj meri zavisi od njegova saznanja istine o sebi. čovekove obmane o sebi mogu postati štake korisne onima koji nisu kadri da koračaju sami; ali one uvećavaju njihovu slabost; najveća snaga pojedinca zasni­va se na najvećoj integraciji njegove ličnosti, a to znači i na nje­govu najvećem samoshvatanju. “Poznaj samog sebe” jedna je od osnovnih zapovesti čiji je cilj ljudska snaga i sreća.

Pored pomenutih činilaca, postoje i činioci koji aktivno teže da ometu sve što je u prosečne odrasle osobe ostalo od sposob­nosti originalnog mišljenja. S obzirom na sva osnovna pitanja pojedinačnog i društvenog života, s obzirom na psihološke, eko­nomske, političke i moralne probleme, veliki deo naše kulture ima samo jednu funkciju — da zamagli sporna pitanja. Jedna vrsta dimne zavese je i tvrdnja da su problemi suviše zamršeni da bi ih prosečni pojedinac shvatio. Suprotno tome, izgleda baš da su mnoga osnovna sporna pitanja pojedinačnog i društvenog života veoma prosta — toliko, u stvari, prosta da treba očeki­vati da ih svak razume. Dopustiti da izgledaju tako beskrajno zamršena da ih samo “stručnjak” može razumeti, a i on samo u ograničenoj oblasti, znači stvarno, a često, i namerno, težiti ome­tanju čovekova oslanjanja na vlastitu sposobnost za mišljenje o onim problemima koji su odista važni. Pojedinac oseća da je bes­pomoćno uhvaćen u zbrkanom mnoštvu podataka i s patetičnim strpljenjem čeka dok stručnjaci ne otkriju šta da radi i kuda da ide.

Rezultat takvog uticaja je dvostruk: ljudi postaju skeptični i cinični prema svemu što se govori ili štampa, a pri tom deti­njasto veruju u sve što im se autoritativno kaže. To združivanje cinizma i naivnosti veoma je tipično za modernog čoveka. Bitna posledica tog združivanja je ometanje pojedinca da samostalno misli i odlučuje.

Drugi način paralisanja sposobnosti za kritičko mišljenje je razaranje svake strukturalizovane predstave o svetu. Činjenice gube posebno svojstvo koje mogu da imaju kao delovi struk­turalizovane celine, a zadržavaju jedino apstraktno, kvantita­tivno značenje. Svaka činjenica je samo još jedna činjenica, a važno je samo da li znamo više ili manje činjenica. Zbog toga radio, filmovi i novine deluju razorno. Reklama za sapuin ili vino besramno prati ili prekida vest o bombardovanju nekog grada i o smrti više stotina ljudi. Onaj isti spiker, istim su­gestivnim, umilnim i autoritativnim glasom kojim se poslužio da bi na nas ostavio utisak o ozbiljnosti političke situacije, sada usađuje publici u glavu dobre osobine posebne vrste sapuna čiji proizvođač plaća za emisiju vesti. U filmskim novostima se do­pušta da iza slika torpedovanih brodova slede slike sa modne revije. Novine nam saopštavaju oveštale misli kakvog debitanta ili njegove navike pri doručkovanju na istom prostoru i sa istom ozbiljnošću koje upotrebljavaju za izveštaje o događajima nau­čnog ili umetničkog značaja. Zbog svega ovoga prekida se istin­ska veza između nas i onoga što slušamo. Prestaje naše uzbu­đenje, sputavaju se naše emocije i naš kritički sud, i naš stav prema onome što se u svetu zbiva dobija, najzad, svojstvo do­sade i ravnodušnosti. U ime “slobode” život sasvim gubi struk­turu; on je sačinjen iz mnogih malih komada međusobno odvo­jenih, koji kao celina nemaju nikakav smisao. Sa tim komadi­ćima pojedinac ostaje sam, kao dete sa kockama; međutim, raz­lika je u tome što dete zna šta je kuća, te otud može da pozna delove kuće u malim komadima kojima se igra, dok odrasla osoba ne uviđa značenje “celine” čiji joj delovi dospevaju u ruke. Ona je pometena i uplašena, pa i dalje samo zuri u te beznačajne komadiće.

Ono što je bilo rečeno o nedostatku “originalnosti” osećanja i mišljenja važi i za čin htenja. Ovo se naročito teško uočava; izgleda da moderni čovek ima previše želja, ako o željama uop­šte možemo govoriti, a izgleda da se njegov jedini problem sa­stoji u tome što on, iako zna šta želi, ne može to i da dobije. Mi svu svoju snagu trošimo da bismo dobili ono što želimo, a većina ljudi nikad ne dovodi u pitanje premisu te aktivnosti: poznavanje svojih pravih želja. Oni ne zastaju da razmisle da li mete kojima streme predstavljaju nešto što oni sami žele. U školi žele da imaju dobre ocene, a kad odrastu, da postignu sve više uspeha, da zarađuju više novaca, da uživaju veći ugled, da kupe bolja kola, da se provode i tako dalje. Pa ipak, kad usred sve te pomamne aktivnosti odista zastanu da razmisle, na pamet im mogu pasti ova pitanja: “Ako ja stvarno dobijem taj novi posao, ako dođem do tih boljih kola, ako budem u stanju da odem na taj put — šta onda? Kakva je vajda od svega toga? Da li ja sve to zaista želim? Ne jurim U ja za ne­čim što očekujem da me usreći, a što mi izmiče čim ga se domognem?” Kada jednom iskrsnu, ta pitanja zastrašuju čoveka, jer osporavaju samu osnovu čitave njegove aktivnosti, njegovo poznavanje onoga što želi. Ljudi bi, stoga, da se što pre ota­rase tih misli koje ih uznemiravaju. Oni osećaju da su ih ta pi­tanja mučila zato što su bili umorni ili potišteni — te i dalje idu za onim što smatraju vlastitim ciljem.

Pa ipak, sve je ovo znak nejasnog shvatanja istine — istine da moderni čovek živi u obmani da zna šta želi, dok u stvari želi ono što se od njega očekuje da želi. Da bismo to uvažili, potrebno je da shvatimo da poznavanje stvarnih želja nije, kao što većina ljudi misli, relativno lako, već da je to jedan od naj­težih problema koje ljudsko biće mora da reši. Taj zadatak nastojimo da izbegnemo po svaku cenu, prihvatajući tuđe ci­ljeve kao svoje. Moderan čovek je spreman da se izloži velikim opasnostima kad pokušava da postigne mete koje se smatraju “njegovim”: ali on se veoma plaši rizika i odgovornosti koje bi morao da preuzme kada bi sam sebi određivao ciljeve, često se velika aktivnost pogrešno uzima kao dokaz čovekove samo­stalne radnje, iako znamo da ona često može da ne bude spon­tanija od ponašanja kakvog glumca ili hipnotisane osobe. Kada se izvrši podela uloga za jedan komad, svaki glumac može da se uživi u ulogu koja mu je dodeljena, pa čak i da sam nastavi svoj tekst i izvesne pojedinosti radnje. Ipak, on samo igra ulogu koja mu je data.

Za problem autoriteta i slobode tesno je vezana jedna posebna teškoća; naime, mi teško možemo da ocenimo do koje mere su naše želje, misli i osećanja stvarno naši, a u kojoj su nam meri spolja nametnuti. U toku moderne istorije autoritet crkve je zamenjen autoritetom države, autoritet države autoritetom zdra­vog razuma i javnog mnenja kao oruđima prilagođavanja. Ne uviđamo da smo postali plen nove vrste autoriteta zato što smo se oslobodili njegovih starijih, javnih oblika. Postali smo auto­mati, a živimo u obmani da smo pojedinci koji poseduju vla­stitu volju. Ta obmana pomaže pojedincu da ostane nesvestan svoje nesigurnosti, ali to je jedina pomoć koju mu takva ob­mana može pružiti. U osnovi, oslabljeno je pojedinčevo lično ja, tako da se on oseća nemoćan i krajnje nesiguran. On živi u svetu sa kojim više nije istinski u vezi i u kome se sve instru­mentalizovalo, gde je on postao deo mašine koju je izgradio vlastitim rukama. On misli, oseća i hoće ono što veruje da treba da misli, oseća i hoće; u samom tom procesu on gubi svoje lično ja, na kome se mora graditi svaka istinska bezbednost slobod­nog pojedinca.

Gubitak ličnog ja uvećao je nužnost prilagođavanja, jer je njegova posledica duboka sumnja u identitet. Ako ja nisam ništa drugo do ono što verujem da treba da budem — ko sam onda “ja”? Videli smo kako je pojedinac — u toku propadanja srednjovekovnog poretka, u kome je zauzimao neosporavano i utvr­đeno mesto — počeo da sumnja u svoje lično ja. Identitet po­jedinca jedan je od glavnih problema moderne filozofije od De­karta naovamo. Danas uzimamo za gotovo da mi jesmo mi. Pa ipak, naša sumnja u nas same još postoji ili je, čak, porasla. Pirandelo je u svojim komadima izrazio to osećanje modernog čoveka. On polazi od pitanja: ko sam ja? Kakav drugi dokaz posedujem za svoj identitet sem trajanja svog telesnog ja? On svojim odgovorom ne potvrđuje pojedinačno ja — kao što čini Dekart — već ga poriče: ja ne posedujem identitet, moje lično ja nije ništa drugo do odraz onoga što drugi očekuju da budem; ja sam “onakav kakvog me želite”.

Dakle, zbog ovog gubitka identiteta potreba za saobražava­njem je još neodstupnija; znači, čovek može biti siguran u sebe samo ako ispunjava očekivanja drugih. Ako ne živimo prema toj predstavi, ne samo što se izlažemo opasnosti da nas drugi osude i da se još više izdvojimo nego i opasnosti da izgubimo identitet svoje ličnosti, što znači da ugrozimo svoje duševno zdravlje.

Čovek prigušuje te sumnje u vlastiti identitet i stiče izvesnu bezbednost saobražavajući se tuđim očekivanjima i ne razlikujući se od drugih ljudi. Međutim, plaćena cena je visoka. Odu­stajanje od spontanosti i individualnosti ima za posledicu spu­tavanje života. U psihološkom pogledu automat je, mada bio­loški živ, emocionalno i mentalno zdrav. Dok on prolazi kroz ži­vot, ovaj mu poput peska izmiče iz ruku. Na izgled zadovoljan i pun optimizma, moderan čovek je duboko nesrećan; u stvari, on je na ivici očajanja. On se očajnički drži predstave o indivi­dualnosti; on želi da bude “drukčiji” i najbolja preporuka koju može da da glasi “to je drukčije”. Mi doznajemo ime železničkog službenika od koga kupujemo vozne karte; ručne torbe, karte za igranje i radio-aparati koji se mogu nositi “personalizuju se” stavljanjem sopstvenikovih inicijala. Sve to ukazuje na glad za “razlikom”, pa ipak su to gotovo poslednji tragovi individualnosti. Moderni čovek je gladan života. Ali pošto kao automat ne mo­že da iskusi život u smislu spontane aktivnosti, on nju zamenjuje svakovrsnim uzbuđenjima i nadražajima: nadražajima koje mu pružaju pijančenje, sportovi, proživljavanje uzbuđenja fiktivnih likova na filmskom platnu.

U čemu je, onda, značenje slobode za modernog čoveka? On se oslobodio spoljašnjih spona koje ga sprečavaju da dela i misli onako kako nađe za shodno. On bi bio slobodan da postupa prema vlastitoj volji kada bi znao šta želi, misli i oseća. Ali on’ to ne zna. On se saobražava anonimnim autoritetima i usvaja lično ja koje nije njegovo. A ukoliko to više čini, utoliko se oseća nemoćniji, utoliko je prinuđeniji da se saobražava. Upr­kos spoljašnjem optimizmu i inicijativi, moderni čovek je obu­zet dubokim osećanjem nemoći, zbog koga netremice, kao da je paralizovan, gleda nastupajuće katastrofe.

Ako površno posmatramo, čini nam se da se ljudi prilično dobro snalaze u ekonomskom i društvenom životu; ipak, opa­sno bi bilo predvideti da se duboko ispod te utešne spoljašnosti krije nesreća. Ako život, zato što se ne proživljava, izgubi svoje značenje, čovek pada u očajanje. Ljudi ne umiru mirno od fi­zičke gladi; oni ne umiru mirno ni od psihičke gladi. Ako gle­damo samo ekonomske potrebe “normalne” osobe, ako ne uvi­đamo nesvesnu patnju prosečne automatizovane osobe, ne uspe­vamo da uvidimo ni opasnost kojom našoj kulturi preti njena ljudska osnova: spremnost da se prihvate svaka ideologija i svaki vođ ako on samo obećava uzbuđenje i nudi političku struk­turu i simbole koji navodno osmišljavaju i sređuju život poje­dinca. To očajanje ljudskog automata plodno je tle za političke ciljeve fašizma.

Erich Fromm
“Bekstvo od slobode”, strane 168-178
Izdavač: Naprijed, Zagreb i Nolit, Beograd
Akuzativ

Spritus Movens

Spiritus Movens, časopis za savremenu duhovnost, društvo i ljude