lea pod kapuljacom
Često me zbunjeni roditelji, dece sa smetnjama u razvoju  pitaju, jesi li za inkluziju ili ne. Sa stručne strane nisam kompetentan da ulazim u tumačenje značenja inkluzije, ali opet kao roditelj deteta sa smetnjama u razvoju imam puno pravo da iznesem svoje mišljenje. Neko će se složiti sa njim, a isto tako neko i neće. Na vama je da odlučite dali sam u pravu ili ne.

Inkluzija – sinonim za veliki novac.

U poslednjih deset godina, izuzetno je moderno koristiti reč inkluzija. Inkluzija ovo, inkluzija ono a deci prolaze godine, odrastaju i ostaju ono što su bili i pre tih deset godina, samo što sada više nisu deca sa smetnjama u razvoju, već osobe sa smetnjama u razvoju. Eto nešto se ipak promenilo, na to je uticalo vreme, ali ne i novac koji je potrošen. Dali se nešto promenilo – NE. Dali su se deca INKLUZOVALA – NISU. Izdvojena su ogromna sredstva i šta je učinjeno NIŠTA. Pa čemu onda inkluzija je moje pitanje.

Kada ste čuli da poslednji put da je osoba sa autizmom zaposlena, da je daunovac počeo da prima platu…

Čim Srbinu nedostane plemenitosti a on se uhvati za inkluziju. Inkluzija nije olakšanje duše nacije niti pojedinaca, ona ima svoju težinu i odgovornost celog društva isto tako, nije i naše dokazivanje svetu kako sprovodeći inkluziju pokazujemo našu ljudskost.

Inkluzija knjige, tekstovi, internet.

Neverovatno je kada na googlu ukucate reč inkluzija šta sve dobijete i koliko toga ima. Profesori, doktori, socijolozi, defektolozi svi iznose svoja mišljenja, pišu se knjige, objavljuju blogovi, članci. Tumači se socijalna sredina, kulturološka pozadina, nasledeje, a tek na jedvite jade naletite na neki tekstić roditelja dece sa smetnjama u razvoju koji je ostavio vapaj u virtualnoj stvarnosti – ne mogu više, teško je, kako je moguće da me niko ne razume, šta posle mene. Odgovor je jednostavan KNJIGE PIŠU ONI KOJI  NEMAJU DECU SA SMETNJAMA U RAZVOJU, TEKSTOVE PIŠU ONI KOJI NISU PROVELI BAREM 1/2 DANA SA OSOBOM KOJA IMA AUTIZAM I KOJA JE SKLONA POVREĐIVANJU I SAMOPOVREĐIVANJU. Defektolzi koji nemaju dana radnog iskustva za ono što su se školovali. (Čast  jako malim izuzetcima). Zaposleni socijalni radnici, stručni saradnici, koji posle 15-o časovnog radnog vremena mogu da budu šta požele. Svi oni pišu samo o PREPODNEVU, a šta je sa POPODNEM, kada prestaju institucije, kada nema dnevnih boravaka, kada nema socijalne zaštite, e o tome niko ne piše, ponovo iz jednostavnog razloga, zato što to nisu učili u školi – to popodne se zove ISKUSTVO.

Dovoljan je samo jedan podatak, dali znate da se 90% dece sa smetnjama u razvoju uvodi u totalnu anesteziju da bi im se plombirao samo jedan zub. Za iskustvo ovih roditelja koje je dragoceno, nema zainteresovanih. O tome nema ko da piše.

Lea i tata
Tata i Lea

Ne postoji mogućnost da se čuje njihov glas, iskustvo, rešen problem. Za nas je dok gledamo našu decu i najmanji napredak ogromna radost. A gde su petak popodne, subote, nedelje, neradni praznci, godišnji odmori, letnji raspusti tada inkluzije verovatno ne treba. De, molim vas posavetujte nas tada. Tada im je slobodno da budu osobe sa smetnjama u razvoju, mogu slobodno da se udaraju – samopovređuju, mogu slobodno da budu asocijalni,  tada ne treba inkluzije, u stvari tada, kada  nema plate za to što radite niste ni odgovorni. Vi radite 8 sati i pišete knjige, mi smo sa našom decom 8+8+8+1 (uvek nam zahvali onih sat vremena) sati i borimo se za svaki njihov minut.

A onda pisanje pravilnika, oderđivanje šta se može, a šta ne i koliko.

Pise : Goran Velinov