Žurite da činite dobro

Ponekad dobra dela tražimo sa strane, ispoljavamo srdačnost i saosećanje prema onima koje vidimo prvi put. Ali lakmus papir po kome se istog trena može odrediti kvalitet naših dobrih dela jeste naš odnos prema ukućanima. Koliko je teško stalno činiti dobro onima koji žive s nama rame uz rame?

Jedan susret o kojem hoću da vam ispričam urezao se u moje sećanje. Još kao sasvim mlad sveštenik imao sam priliku da posetim starački dom, kakvih je u prestonici mnogo. Popevši se na sprat, išao sam hodnikom tražeći teško bolesnu, za krevet prikovanu sredovečnu ženu koja je htela da se pričesti Svetim Hristovim Tajnama. Ona je još bila pri svesti i, pošto se ispovedila sa suzama, primila je Svete Darove. Lice joj se prosvetlilo i ta krotka hrišćanka se zavalila na jastuk s vidljivim olakšanjem. Verovala je da ju je Sam Gospod posetio. Učestalo se krsteći, ta pričesnica je ponavljala: “Slava Tebi, Gospode!” U takvom stanju sam je ostavio, utešivši je rečima o Stvoriteljevoj milosti prema nama.

Ali nisam uspeo da odmah odem iz tog tužnog doma. Bilo je prosto nemoguće da prolazim pored soba iz čijih dubina su u mene sveštenika gledali žitelji staračkog doma – neko s razumevanjem i poštovanjem, neko s dečjom radošću i izraženom željom da se istog trenutka ispovedi i pričesti, a neko s unutrašnjom hladnoćom i otuđenošću (mada je takvih bilo malo).

Razgovarajući s bakama (po svojim godinama mogao sam biti njihov praunuk) i pitajući ih o proteklom životu, počeo sam da shvatam koliko je nedokučiva ljudska sudbina koja se nalazi jedino u rukama Božijim. A još me je zadivilo duševno bogatstvo srca koja su se otvarala na ispovesti. Tada sam uhvatio sebe kako razmišljam o tome da možda danas kod omladine ne možemo sresti takvu bojazan od greha, niti gađenje zbog svakog nepravednog i ružnog postupka. “Da, behu ljudi u naše vreme, ne kao ovo današnje pleme: junaci – ne vi!”

Veliki je to dar – biti sveštenik i imati mogućnost da ovako razgovaraš s ljudima koji se, dozivajući u sećanje najvažnije trenutke svog paćeničkog života, ne obraćaju tebi, nego Gospodu koji stoji pored tebe, Njegovog nedostojnog služitelja! I tek kroz sat i po, osećajući unutrašnje zadovoljstvo i radost zbog svesti o značaju obavljenog posla, najzad sam zatvorio svoje svešteničko koferče i već se spremao da se uputim prema liftu (Evo, približio sam se onom najvažnijem u mojoj priči.)

U susret meni hodnikom su klizila mala kolica na kojima se obično po sobama razvozi hrana. Upravo beše vreme ručka. Kolica je gurala žena veoma poodmaklih godina, učinilo mi se da je imala oko osamdeset, a možda i više. Kretala se lagano i s velikim naporom, svaki čas se zaustavljajući, teško i isprekidano dišući. Sudeći po radnom mantilu (urednom i čistom), shvatio sam da je to jedna od stanarki staračkog doma. Malog rasta, osrednje ugojena, nekako sva okrugla, podsećala bi na devojku da nije imala potpuno sedu kosu. Lice joj beše veoma vedro. Pozdravismo se. Uspeo sam da primetim izraz krotkosti, spokoja i poslovnosti, i to sve istovremeno. Staračku nemoć odavalo je neznatno podrhtavanje glave i ruku.

“Zar ne biste želeli da se ispovedite i pričestite?”, odmah upitah jer sam u njoj osetio pravoslavnu dobru dušu. “Eh, to bih veoma želela, ali nemam kad – moram moje da nahranim.” “A ko su to vaši?” “Ma nepokretni, ima ih šestoro, i još dve sprat niže”, odgovarala je potpuno smireno i krotko. “Pa zar nema ko da im da hranu?”, nastavljam ja začuđeno. “Ko da ih nahrani, mili moj oče, osoblje ostavi tanjir i ode, a oni, jadnici, ne mogu ni ruku ispod ćebeta da izvuku bez tuđe pomoći. Ja sam se zato i prijavila da im dajem ručak. Evo kakvu su mi kočiju dali”, reče ona s blagim i prijatnim osmehom, pokazujući na kolica s tanjirima. “A kako se vi osećate?” “Hvala Tebi, Gospode, samo se malo zaduvavam; nešto mi je baš teško poslednje dve nedelje: metar-dva poguram ručak – i već moram da predahnem, inače, noge ni makac! Izvinite me, oče, čekaju me. Dao vam Bog zdravlja, hvala što ne zaboravljate na nas grešne a sledeći put ću se obavezno pričestiti.”

Osetiši kakva je duša preda mnom, nisam mogao da je otpustim bez Životvorne Svetinje. Pravo u hodniku, jer osim nas tamo nikog nije ni bilo, pošto sam kratko pročitao molitve, ispovedio sam Božijeg čoveka (imena se, nažalost, više ne sećam) i dao mu Svete Tajne. Poklonivši se, ona je krenula dalje s kolicima, noseći Hrista u svome srcu.

Vraćajući se kući, zahvaljivao sam Bogu što mi je omogućio susret sa Svojom skrivenom sluškinjom. U prostodušju i čistoti hrišćanske savesti ona je svakodnevno činila podvig, uopšte ne razmišljajući o veličini dela koje je na sebe preuzela. Gordosti i sujete u njoj uopšte nije bilo. U rečima pravednice nisam primetio ni nagoveštaj osude zbog načina rada ustanove, zbog ravnodušnih sestara i tome slično, osude koja je uvek u ustima svakog malo građanina.

Ona je sve radila s molitvom, uzdajući se samo u pomoć Božiju, od Hrista ištući snagu za svoje dobrovoljno poslušanje – da hrani sve one koji su ležali u toj bezljudnoj pustinji očekujući smrt. Beše očigledno da je Gospod produžavao dane života sluškinji Svojoj koja je zaboravila na sebe i na svoje boljke radi želje da hranom okrepi snage onih koje je nazivala “svojima”. “Ovo je zapovest Moja, da volite jedni druge kao što sam Ja vas zavoleo. Nema veće ljubavi od one kad neko da dušu svoju za prijatelje svoje.” “Znaću da ste Moji učenici ako budete imali ljubav između sebe.”

Sada shvatam zašto sam na nju obratio pažnju. Duša pastira odmah je prepoznala mučenicu Hrista Boga kome je ime – Ljubav. Da li je još živa ta malena starica? Ubeđen sam da je živa. Ljubav je jača od smrti. Kod Boga nema mrtvih – kod Njega su svi živi. “Ja jesam vaskrsenje i život; ko veruje u Mene, ako i umre, oživeće.” “Ja sam – hleb života koji je sišao sa neba: ko jede ovaj hleb, živeće zanavek.”

Veliki broj ljudi traži mnogo toga u ovom zemaljskom prolaznom životu. Jedne mame slava i priznanja od drugih ljudi, druge – novac i vlast nad ljudima, treći su opsednuti sopstvenom telesnom lepotom i njome napajaju nezasitu gordost svog srca. Ali hteli mi to ili ne, dani zemaljskog života prohujaće vrlo brzo, prohujaće kao što voda brzo protekne između prstiju. Kao što iščezava sećanje na otopljen sneg i kao što se u ušima ne zadržava šum opalog lišća koje je oduvao jesenji vetar, tako i duša koja se približava kraju neće naći ni oslonca, ni utehe u onome što je bilo i što je prošlo. Prijatelji moji, strašno je stati pred lice Večnosti s prazninom u srcu, kada se svi zemaljski izazovi i sva zadovoljstva pokažu kao zjapeća mračna rupa koja u svoj bezdan odvlači dušu što je tokom života na zemlji u sebi potisnula žudnju za istinom i glas svetog saosećanja! Za šta se onda uhvatiti, gde naći tačku oslonca? “I ko napoji jednog od nemoćnih samo čašom hladne vode, u ime učenika, istinu vam kažem, neće izgubiti nagradu svoju.”

Dela ljubavi koja se čine u ime Gospoda Isusa Hrista jesu hrana duše već ovde, pre smrti, i daruju duši blagodat Božiju. Kada budemo umirali, jedino za čime ćemo zažaliti je što smo malo voleli, što u milosti nismo bili darežljivi kako nam je savest nalagala. Stoga, dragi moji, mi jednostavno nemamo vremena da se iskušavamo gordošću ili potištenošću! Sada je ostalo vreme samo za molitvu i za dela Hristovog milosrđa.

Nećemo maštati o onome što nemamo, već ćemo zahvaliti Gospodu za ono što imamo. A imamo mnogo: od Boga smo darovani da u ovom svetu umnožavamo ljubav crpeći snagu s Izvora ljubavi – od Hrista Spasitelja. I ne treba da razmišljamo o velikim delima, već o najmanjim i na prvi pogled beznačajnim. Jedan jedini osmeh, dobar ljubazan pogled, mala reč ohrabrenja i utehe – već je delo pred Gospodom! Uzdrži se od razdražljivosti, izbori se s lenjošću, budi na usluzi bliskom čoveku – nemoj hladno odbiti njegovu molbu, nego je ispuni i kao odgovor na zahvalnost reci: “Hvala Bogu”.

Zdanje spasenja duše gradi se od malenih cigala dobročinstva u ime Hristovo. Ono što je za cvet sunčeva svetlost, ono što je za ribu voda, to su za nas saosećanje i milostiva dela. Englezi imaju ovakvu poslovicu: “Charity begins at home”. Ha ruskom: “Milosrđe počinje kod kuće”. Ponekad dobra dela tražimo sa strane, ispoljavamo srdačnost i saosećanje prema onima koje vidimo prvi put. I to nije loše. Ali lakmus papir po kome se istog trena može odrediti kvalitet naših dobrih dela jeste naš odnos prema ukućanima. Koliko je teško, očigledno, stalno činiti dobro onima koji žive s nama rame uz rame.

Nauči se da živiš u kući tako da niko od ukućana prema tebi ne ispolji ni ogorčenje, ni uvredu. Eto, to je dobro! Budi za njih kao meki vosak na kome se otiskuju sve njihove razumne zapovesti, molbe i želje. Eto, to je dobro! Budi kao sunce, kako bi svakog ogrejao, umirio, osokolio i pohvalio. Eto, to je dobro! Kada osetimo koliko nam prija to što činimo male dobre stvari, malo-pomalo počećemo da zaboravljamo na svoje loše raspoloženje, na ličnu nesavršenost, postaćemo prostodušniji i čistiji, spokojniji i radosniji. I možda će nam tada Gospod ukazati na pravo polje našeg delovanja gde ćemo se, podvizima, ispuniti istinskim Suncem pravde i ljubavi – Hristom.

“Ko ima zapovesti Moje i pridržava ih se, taj voli Mene; a ko voli Mene, toga će voleti i Otac Moj; i Ja ću zavoleti njega i javiću mu se. (…) Ko voli Mene, taj će poštovati reč Moju; i Otac Moj će ga zavoleti, i Mi ćemo doći k njemu, i raj mu stvoriti.” Dok ne kucne čas, vremena još ima, milost nije uskraćena, polje rada je pred nama, pomoć odozgo je spremna – požurimo da se pokajemo i da činimo dobro. Današnji dan nam je darovan. Hoće li biti sutrašnjeg? To samo Bog zna.

Autor: PROTOJEREJ ARTEMIJE VLADIMIROV

Izvor: Prijetljboziji.com

 

Spritus Movens

Spiritus Movens, časopis za savremenu duhovnost, društvo i ljude