The Guardian : Kapitalizam – početak kraja

Crvene zastave, protestne pesme i najava nacionalizacije banaka u jeku Grčke krize nakratko su oživeli veliki san dvadesetog veka: san o rušenju tržišta delovanjem više sile. Većim delom dvadesetog veka levica je tako zamišljala ulazak u novu ekonomiju koja dolazi posle kapitalizma. Silu bi primenila radnička klasa, izlaskom na birališta ili barikade. Kao poluga bi poslužila država, a prilika bi se ukazala zahvaljujući čestim epizodama ekonomskog kolapsa.

Međutim, sve što se u poslednjih dvadeset pet godina urušilo bile su nade levice. Njene planove osujetilo je tržište; individualizam je potisnuo vrednosti kolektivizma i solidarnosti; značajno uvećana svetska radna snaga možda izgleda kao „proleterijat“, ali više ne razmišlja i ne ponaša se kao nekada.

Za one koji pamte tih dvadeset pet godina, a ne ljube kapitalizam, to je bilo traumatično iskustvo. U međuvremenu, tehnologija je otvorila novi put koji ostaci stare levice – i sve snage u njenoj orbiti – moraju prihvatiti ili izumreti. Izgleda da kapitalizam neće biti srušen silom. Ukinuće se tako što će unutar starog sistema proizvesti nešto dinamičnije, u početku ne tako primetno, nešto što će se nametnuti i oblikovati ekonomiju utemeljenu na novim vrednostima i oblicima ponašanja. Taj novi sistem nazivam postkapitalizmom.

Kao i u doba opadanja feudalizma pre 500 godina, smenu kapitalizma postkapitalizmom ubrzaće spoljni udari, a oblikovaće je pojava nove vrste ljudskog bića. Taj proces je već u toku.

Postkapitalizam čine mogućim tri velike promene koje je donela revolucija informacionih tehnologija u poslednjih dvadeset pet godina. Prvo, smanjena je potreba za radom, zamagljene su granice između rada i slobodnog vremena i oslabljena veza između rada i nadnice. Dolazeći talas automatizacije, trenutno usporen zato što naša društvena infrastruktura loše podnosi posledice tog procesa, u velikoj meri će umanjiti količinu potrebnog rada – ne samo za puko preživljavanje nego i za udoban život za sve.

Drugo, informacije umanjuju sposobnost tržišta da ispravno formira cene. Jer funkcionisanje tržišta podrazumeva oskudicu, a informacije su dostupne u izobilju. Sistem se brani uspostavljanjem monopola – u obliku gigantskih tehnoloških kompanija – kakvi nisu viđeni poslednjih 200 godina. Ali monopoli ne mogu dugo trajati. Razvoj poslovnih modela i njihova evaluacija na osnovu preuzimanja i privatizacije informacija koje je generisala najšira zajednica stvaraju nestabilne korporativne konstrukcije koje su u suprotnosti sa osnovnom potrebom ljudi, da slobodno koriste ideje.

Treće, svedoci smo spontanog rasta kolaborativne proizvodnje: pojavljuju se robe, usluge i organizacije koje ne reaguju na diktat tržišta i menadžerske hijerarhije. Najveći informacioni proizvod na svetu – Vikipediju – besplatno uređuju volonteri, čime su izdavači enciklopedija izbačeni iz posla, a reklamna industrija lišena prihoda u visini od tri milijarde dolara.

Gotovo neprimetno, u skrivenim nišama tržišnog sistema, veliki segmenti ekonomskog života počinju da pulsiraju nekim drugim ritmom. Ali ekonomska profesija ne obraća pažnju na paralelne valute, vremenske banke, zadruge i autonomne prostore koji se umnožavaju nakon rušenja starih struktura zbog finansijske krize 2008. godine.

Morate se potruditi da biste primetili novu ekonomiju na delu. Jedna lokalna nevladina organizacija je mapirala zadruge, alternativne proizvođače, paralelne valute i lokalne sisteme razmene u Grčkoj i locirala više od 70 velikih projekata i stotine manjih inicijativa, od skvotova do zajedničkog korišćenja automobila i dečjih vrtića. Ekonomski stručnjaci to ne smatraju za privrednu aktivnost – ali u tome i jeste poenta. Takve inicijative postoje zato što koriste, možda još nesigurno i neefikasno, valute postkapitalizma: slobodno vreme, umrežene aktivnosti i besplatne stvari. Može se učiniti da je to nesiguran, možda i opasan temelj za izgradnju alternative sadašnjem globalnom sistemu, ali isto se moglo tvrditi za novčani i kreditni sistem u doba Edvarda III.

Novi oblici vlasništva, kreditiranja, nove vrste ugovora: u poslednjih deset godina izrasla je čitava poslovna potkultura koju u medijima nazivaju „ekonomijom deljenja“. Često se govori o „javnim dobrima“ i „kolaborativnoj proizvodnji“, ali malo ko se zapitao šta sve to znači za sam kapitalizam.

Verujem da nam to otvara novi put – ali jedino ako ti mikroprojekti budu podržani, promovisani i zaštićeni promenama u ponašanju države. Za to je neophodna promena u načinu razmišljanja – o tehnologiji, o vlasništvu i radu. Tako, gradeći elemente novog sistema, možemo reći sebi i drugima: „Ovo više nije samo mehanizam preživljavanja, moje privatno utočište u neoliberalnom svetu; ovo je nov način života koji upravo nastaje.“

* * *

Kriza iz 2008. godine odnela je 13 odsto globalne proizvodnje i 20 odsto globalne trgovine. Globalni rast je prešao u minus – u ekonomiji u kojoj se recesija definiše kao rast manji od 3 odsto. Kriza je na Zapadu proizvela depresiju dužu od one iz 1929-1933. Čak i danas, uprkos naznakama bledunjavog opravka, ekonomisti su užasnuti mogućnošću dugoročne stagnacije. Naknadni potresi u Evropi prete da pocepaju kontinent.

Kao rešenje ponuđeni su štednja i monetarno popuštanje. Ali to ne daje rezultate. U najteže pogođenim zemljama penzioni sistem je uništen, starosne granice za odlazak u penziju približavaju se sedamdesetoj godini života, obrazovanje se privatizuje, a diplomci opterećuju dugovima koje će otplaćivati čitavog života. Usluge državnih službi se ukidaju, a infrastrukturni projekti odlažu za budućnost.

Mnogi i dalje ne razumeju pravo značenje reči „štednja“ u današnjem svetu. Štednja nije samo osam godina budžetskih rezova, kao u Britaniji, pa čak ni katastrofa koja je snašla Grčku. Štednja podrazumeva spuštanje nadnica i životnog standarda na Zapadu dok se ne izjednače sa rastućim nadnicama i standardom srednje klase u Kini i Indiji.

U međuvremenu, u odsustvu alternativnih modela, stvaraju se uslovi za još jednu krizu. Stvarne nadnice opadaju ili stagniraju u Japanu, južnim zemljama evrozone, SAD i Britaniji. Netransparentni bankarski sistem i dalje funkcioniše i danas je čak veći nego 2008. Nova pravila o povećanju bankarskih rezervi se odlažu ili ublažavaju. U međuvremenu, zahvaljujući poplavi besplatnog novca, najbogati postaju još bogatiji.

Neoliberalizam se transformisao u sistem programiran da periodično proizvodi katastrofalne krize. Što je još gore, neoliberalizam je ukinuo obrazac koji je u poslednjih 200 godina bio tipičan za razvoj industrijskog kapitalizma – svaka ekonomska kriza stimulisala je nove oblike tehnoloških inovacija od kojih su svi imali koristi.

Neoliberalizam je prvi ekonomski model u poslednjih 200 godina koji polazi od premise o neophodnosti smanjivanja nadnica i razgradnji društvene moći radničke klase. Ako pogledamo periode uspona kojima se bave teoretičari dugih ciklusa – kao što je sredina devetnaestog veka u Evropi, početak i sredina dvadesetog veka širom sveta – uočićemo da je snaga organizovanog radništva primorala preduzetnike i korporacije da odustanu od pokušaja da zastarele poslovne modele održe u životu spuštanjem nadnica i da inovacijama stvore novi oblik kapitalizma.

U svakom periodu rasta rezultat je bila sinteza automatizacije, viših nadnica i rasta potrošnje. Danas nema pritiska radne snage, a tehnologija koja je u središtu tekućih inovacija ne donosi rast potrošnje ili ponovno angažovanje stare radne snage na novim radnim mestima. Informacija je mašina za spuštanje cena i smanjivanje količine rada potrebnog za održavanje ljudskog života na planeti.

Zato su mnogi pripadnici preduzetničke klase postali neoluditi. Umesto da otvaraju laboratorije za genetski inženjering oni ulažu u restorane, kozmetičke salone i firme za pružanje usluga čišćenja: bankarski sistem, sistem planiranja i kultura poznog neoliberalizma najviše stimulišu one preduzetnike koji otvaraju loše plaćena radna mesta sa dugim radnim vremenom.

Inovacija je već među nama, ali još nije pokrenula peti period kapitalističkog rasta koji teorija dugih ciklusa predviđa. Razlog je u specifičnoj prirodi informacione tehnologije.

* * *

Okruženi smo ne samo inteligentnim mašinama već i novim slojem stvarnosti koji čine informacije. Na primer, avion: kompjuteri upravljaju njegovim letom; projektovan je, testiran i „virtuelno proizveden“ već milion puta; avion u realnom vremenu šalje povratne informacije proizvođaču. U avionu su ljudi koji gledaju u ekrane povezane sa Internetom, bar u srećnijim zemljama.

Kada se gleda sa zemlje, to je i dalje ista bela gvozdena ptica kao u doba Džemsa Bonda. Ali sada je to takođe inteligentna mašina i čvorište mreže. Avion uključuje informacione sadržaje i dodaje „informacionu vrednost“ svetu, pored svoje fizičke vrednosti. Na prepunom poslovnom letu, gde svi putnici pripremaju prezentacije i pišu izveštaje, putnička kabina je fabrika informacija.

Ali koliko sve te informacije vrede? Odgovor nećete pronaći u poslovnim bilansima: prema savremenim računovodstvenim praksama vrednost intelektualne svojine određuje se metodom nagađanja. Jedno istraživanje Instituta SAS iz 2013. godine pokazalo je da se podaci ne mogu adekvatno vrednovati na osnovu troškova prikupljanja, tržišne vrednosti, pa ni očekivanog prihoda u budućnosti. Tek računovodstvo koje uključuje neekonomske koristi i rizike kompanije može pokazati deoničarima koliko podaci vrede. Nešto je pogrešno u logici koju koristimo da odredimo vrednost najvažnije stvari u modernom svetu.

Veliki tehnološki napredak ostvaren početkom 21. veka nije ograničen na nove predmete i procese. On uključuje i stare procese u koje je ugrađena inteligencija. Udeo znanja u proizvodu postaje vredniji od njegovih fizičkih komponenti. Ali to je vrednost koja se meri kao korisnost, a ne kao razmenska ili imovinska vrednost. Devedesetih godina ekonomisti i tehnolozi su u isto vreme došli na istu ideju: da informacije u novoj ulozi stvaraju novu, „treću“ vrstu kapitalizma – vrstu koja se od industrijskog kapitalizma razlikuje onolko koliko se industrijski razlikovao od trgovačkog i robovlasničkog kapitalizma 17. i 18. veka. Ali dinamiku tog novog „kognitivnog“ kapitalizma nisu uspeli da opišu. Za to postoji dobar razlog. Njegova dinamika je suštinski nekapitalistička.

Tokom i neposredno posle Drugog svetskog rata, ekonomisti su informacije videli kao „javno dobro“. Američki zakonodavci su čak propisali da nije dozvoljeno ostvarivati profit od posedovanja patenata, već samo od proizvodnje roba. Onda smo postepeno počeli da shvatamo šta je intelektualna svojina. Kenneth Arrow, ekonomski guru svog vremena, izjavio je 1962. da je u ekonomiji slobodnog tržišta primarna svrha novih izuma generisanje prava intelektualne svojine. „U meri u kojoj je uspešan, takav sistem garantuje nedovoljnu iskorišćenost informacija“, pisao je.

Koliko je to tačno možete uočiti na primeru svih do sada stvorenih modela elektronskog poslovanja: monopolizuj i zaštititi podatke, prikupi sve besplatne podatke generisane interakcijom korisnika, uvedi komercijalne interese u oblasti proizvodnje podataka koji još nisu komercijalizovani, ispitaj prognostičku vrednost prikupljenih podataka – uvek i na svakom mestu osiguraj da rezultate ne može koristiti niko osim korporacije.

Kada se načelo koje je izložio Arrow obrne, njegove revolucionarne implikacije postaju očigledne: ako spoj tržišne ekonomije i intelektualne svojine vodi do „nedovoljne iskorišćenosti informacija“, onda ekonomija pune iskorišćenosti informacija ne može tolerisati slobodno tržište ili apsolutna prava intelektualne svojine. Poslovni model svih modernih digitalnih giganata uslovljen je oskudicom informacija.

Ipak, informacija ima u izobilju. Umnožavanje informacijskih dobara ništa ne košta. Ono što je jednom napravljeno može se umnožavati beskonačno mnogo puta. Pesma ili džinovska baza podataka koju koristite da biste napravili avion imaju određenu proizvodnu cenu; ali troškovi njihove reprodukcije teže nuli. Ako uobičajeni mehanizmi formiranja cena u kapitalizmu još deluju, cena bi takođe morala težiti nuli.

Već dvadeset pet godina ekonomisti se rvu sa ovim problemom: ekonomija kakvu poznajemo podrazumeva ograničenu raspoloživost dobara, a opet najdinamičnija sila u modernom svetu dostupna je u izobilju i, kao što je primetio genijalni hipik Stewart Brand, „želi da bude slobodna i besplatna“.

Paralelno sa svetom monopolizovanih informacija i nadzora koji grade korporacije i države, informacije razvijaju i jednu drugačiju dinamiku: informacije kao društveno dobro, besplatno na mestu korišćenja, koje se ne može posedovati ili eksploatisati i ne može mu se odrediti cena. Pročitao sam više pokušaja ekonomista i poslovnih lidera da izgrade okvir kojim će razumeti ekonomiju koja počiva na obilju informacija u društvenom posedu i otkrio da je sve to već zamislio jedan ekonomista iz 19. veka, u doba parnih mašina i telegrafa. Ko? Karl Marx.

* * *

Mesto je Kentiš Taun u Londonu, februara 1858, negde oko četiri ujutro. Marx je odavno morao da napusti Nemačku. U Londonu je okupiran izvođenjem misaonih eksperimenata i pravljenjem beleški. Kada su šezdesetih godina najzad dobili priliku da vide šta je Marx te noći napisao, intelektualci sa levice su priznali da to „dovodi u pitanje sva dosadašnja tumačenja Marxa“. U pitanju je „Fragment o mašinama“.

U „Fragmentu“ Marx zamišlja ekonomiju u kojoj je zadatak mašina da proizvode, a zadatak ljudi da ih nadziru. Došao je do zaključka da bi u takvoj ekonomiji glavna proizvodna snaga bile informacije. Proizvodni kapacitet mašina kao što su mehanička predilica, telegraf i parna lokomotiva ne zavisi od količine rada potrebnog da se mašina proizvede već od stanja društvenog znanja. Drugim rečima, organizacija i znanje daju veći doprinos proizvodnom kapacitetu nego rad uložen u proizvodnju i upravljanje mašinama.

Imajući u vidu ono što će marksizam postati – teorija eksploatacije koja se ostvaruje krađom tuđeg radnog vremena – to je revolucionaran iskaz. To znači da kada znanje jednom postane proizvodna snaga za sebe, koja premašuje stvarni rad uložen u proizvodnju mašina, ključno pitanje više nije „odnos nadnice i profita“ već ko kontroliše ono što Marx opisuje kao „moć znanja“.

U ekonomiji u kojoj najveći deo posla obavljaju mašine, priroda znanja koje je zatvoreno u mašine mora, piše on, biti „društvena“. Na kraju noćnog misaonog eksperimenta Marx je pokušao da zamisli konačno odredište nove putanje: stvaranje „idealne mašine“ koja traje večno i ništa ne košta. Mašina koja se može proizvesti bez troška, zaključio je, ne bi dodavala nikakvu vrednost proizvodnom procesu i ubrzo bi, za nekoliko obračunskih perioda, oborila cene, profit i radne troškove svega što dotakne.

Kada shvatite da infomacije poseduju fizičku prirodu i da je softver mašina, da cene memorije, propusnog opsega i procesorske snage eksponencijalno opadaju, vrednost Marxovih uvida je očevidna. Okruženi smo mašinama koje ne traže nikakav trošak i koje, ako to želimo, mogu večno trajati.

U beleškama objavljenim tek sredinom dvadesetog veka Marx je zamislio priliv i skladištenje informacija u nečemu što naziva „opštim intelektom“ – koji čine umovi svih ljudi na planeti povezani društvenim znanjem, u kojem svaki novi proboj donosi korist svima. Ukratko, zamislio je nešto slično informacionoj ekonomiji u kojoj živimo. A njeno rađanje, zapisao je, „podići će kapitalizam u vazduh“.

* * *

Stari put koji je levica dvadesetog veka zamišljala kao prolaz na drugu stranu kapitalizma nestao je s vidika kada se promenio teren.

Ali otvoren je novi put. Kolaborativna proizvodnja i korišćenje mrežnih tehnologija za proizvodnju roba i usluga koje funkcionišu jedino ako su besplatne ili deljene ukazuju na mogući izlaz iz tržišnog sistema. Potrebno je da država stvori okvir – kao što je stvorila okvir za rad fabrika, stabilnu valutu i slobodnu trgovinu početkom devetnaestog veka. Postkapitalistički i tržišni sektor će verovatno koegzistirati još decenijama, ali velika promena je počela.

Mreže vraćaju „granularnost“ postkapitalističkom projektu. To jest, one mogu poslužiti kao osnova jednog netržišnog sistema koji sam sebe obnavlja i ne mora se svakog jutra iznova stvarati na kompjuterskom ekranu nekog komesara.

Za tranziciju su potrebni država, tržište i kolaborativna proizvodnja koja nadilazi tržište. Ali da bi se to dogodilo, čitav projekat levice, od protestnih grupa do velikih socijaldemokratskih i liberalnih partija, mora se rekonfigurisati. Zapravo, kada ljudi jednom razumeju logiku postkapitalističke tranzicije, takve ideje više neće biti vlasništvo levice – već jednog znatno šireg pokreta za koji nam je potrebno novo ime.

Ko bi to mogao učiniti? U starom projektu levice to je bila industrijska radnička klasa. Pre više od 200 godina, radikalni novinar John Thelwall je upozoravao ljude koji su sagradili engleske fabrike da su stvorili nov i opasan oblik demokratije: „Svaka velika radionica ili pogon je malo političko udruženje koje se ne može ućutkati odlukama parlamenta niti rasturiti odlukom suda.“

Danas je čitavo društvo jedna velika fabrika. Svi učestvujemo u stvaranju i održavanju brendova, normi i institucija koje nas okružuju. U isto vreme komunikacijske mreže koje su neophodne za svakodnevni rad i stvaranje profita bruje od deljenog znanja i nezadovoljstva. Danas je mreža ono što se „ne može ukinuti ili rasturiti“ – kao fabrike pre 200 godina.

Istina, država može zatvoriti Fejsbuk, Tviter, čak i čitav Internet i moblinu mrežu u vreme krize, ali time paralizuje ekonomiju. Može čuvati i nadzirati svaki kilobajt informacija koje proizvodimo. Ali ne može ponovo nametnuti hijerarhijsko, propagandom kontrolisano i neobavešteno društvo od pre pedeset godina, osim ako nije spremna da se liši nekih od ključnih elemenata modernog života – kao u Kini, Severnoj Koreji ili Iranu. Kao što je rekao sociolog Manuel Castells, to bi bilo slično deelektrifikaciji zemlje.

Stvaranjem miliona umreženih ljudi koji su finansijski eksploatisani, a ukupno ljudsko znanje im leži na dohvat ruke, informacioni kapitalizam je stvorio novog pokretača istorijske promene: obrazovano i povezano ljudsko biće.

* * *

To će biti više od ekonomske tranzicije. Naravno, tu su jednako neodložni zadaci smanjivanja emisije ugljenika i rešavanja problema demografskih i fiskalnih bombi koje nas čekaju. Ali ja se ovde koncentrišem na ekonomsku tranziciju koju pokreću informacije jer je ta tema dosad bila zanemarivana. Horizontalno umrežavanje je opsesija koja se prepušta vizionarima, dok ozbiljni ekonomisti s levice nastavljaju da kritikuju programe štednje.

Zapravo, na terenu, u zemljama kao što je Grčka, otpor merama štednje i stvaranje „mreža na koje se možete osloniti“ – kao što je jedan aktivista izjavio – napreduju ruku podruku. Postkapitalizam kao koncept tiče se pre svega novih oblika ljudskog ponašanja koje konvencionalna ekonomija ne smatra relevantnim.

Kako da zamislimo promenu koja sledi? Jedini koherentan obrazac koji imamo na raspolaganju je smena feudalizma kapitalizmom – a zahvaljujući istraživanjima epidemiologa, genetičara i statističara, danas o tom prelazu znamo mnogo više nego pre pedeset godina, kada je to bila isključiva nadležnost društvenih nauka. Prvo moramo primetiti da su različiti modusi proizvodnje strukturirani oko različitih stvari. Feudalizam je bio ekonomski sistem strukturiran običajima i zakonima koji se tiču „dužnosti“. Kapitalizam je strukturiran isključivo ekonomski: delovanjem tržišta. Na osnovu toga možemo predvideti da postkapitalizam – koji podrazumeva obilje – neće biti samo modifikovana verzija složenog tržišnog društva. Ali ne možemo reći mnogo više o tome kako će sistem izgledati.

Gornjom tvrdnjom ne želim samo da zaobiđem teško pitanje: nije nemoguće skicirati opšte ekonomske parametre postkapitalističkog društva do, na primer, 2075. godine. Ali ako to društvo bude strukturirano oko ljudske slobode, a ne ekonomije, moguće je da će ga oblikovati neke sasvim nepredvidljive stvari.

Na primer, kada je pisao 1600. godine, Shakespeare je očigledno bio svestan da tržište stvara nove oblike ponašanja i morala. Po analogiji, najočiglednije „ekonomsko“ zapažanje za Shakspeaera 2075. bile bi promene u rodnim odnosima ili seksualnosti ili zdravlju ljudi. Ali možda tada čak neće ni biti dramatičara: možda će se promeniti sama priroda medija koje koristimo da pričamo priče – kao što se promenila u elizabetanskom Londonu kada su napravljena prva javna pozorišta.

Zamislite to kao razliku između, na primer, Horacija u Hamletu i lika kao što je Daniel Doyce u Dikensovoj Maloj Dorit. Obojica pokazuju znakove opsesija karakterističnih za njihovo vreme – Horacije je opsednut humanističkom filozofijom; Doyce je ospednut patentiranjem svojih izuma. Lik kao što je Doyce nije moguć kod Shakespeara; kod njega bi u najboljem slučaju završio u sićušnoj ulozi komične figure iz radničke klase. Ali u vreme kada je Dickens pisao, većina njegovih čitalaca je poznavala nekog kao što je Doyce. Kao što Shakespeare nije mogao zamisliti Doycea, tako ni mi ne možemo zamisliti kakvu vrstu ljudskog bića će stvoriti društvo kada ekonomija prestane da bude glavni organizacioni princip ljudskog života. Ali neke naznake možemo naslutiti kod mladih ljudi širom sveta koji ruše barijere vezane za seksualnost, rad, kreativnost i sopstvo tipične za dvadeseti vek.

Feudalni model poljoprivredne proizvodnje prvo se sudario sa ekološkim ograničenjima, a zatim sa snažnim spoljnim udarom – epidemijom kuge. Usledio je demografski šok: zbog nedovoljnog broja ljudi za obrađivanje zemlje nadnice su porasle, a održavanje starog feudalnog sistema zasnovanog na dužnosti više nije bilo moguće. Nestašica radne snage učinila je neophodnim tehnološke inovacije. Nove tehnologije koje su omogućile uspon trgovačkog kapitalizma bile su one koje su stimulisale trgovinu (štampa i računovodstvo), stvaranje bogatstva kojim se može trgovati (rudarstvo, kompas i brži brodovi) i produktivnost (matematika i naučni metod).

Kroz čitav taj proces bili su prisutni elementi naizgled tipični za stari sistem – novac i kredit – koji su poslužili kao temelj za izgradnju novog sistema. Mnogi zakoni i običaji iz vremena feudalizma rezultat su nastojanja da se novac jednostavno ignoriše; na vrhuncu feudalizma kredit i kamata su smatrani đavoljom rabotom. Kada su novac i kredit srušili postavljena ograničenja i formirali tržišni sistem, nastupila je revolucija. Ono što je novom sistemu dalo energiju bile su neograničene količine besplatnog bogatstva u Amerikama.

Kombinacija svih tih faktora omogućila je grupama koje su u doba feudalizma bili marginalizovane – humanisti, naučnici, zanatlije, pravnici, radikalni propovednici i pisci boemi poput Shakespeara – da preuzmu vođstvo u transformaciji društva. U ključnim trenucima, u početku nevoljno, država je odustala od sprečavanja promene i počela da je stimuliše.

Ono što danas potkopava kapitalizam, a što ekonomisti glavnog toka uglavnom zanemaruju, jesu informacije. Većina zakona koji se tiču informacija utvrđuju pravo korporacija da ih gomilaju i pravo država da im pristupaju, bez obzira na ljudska prava građana. Ekvivalent štamparske prese i naučnog metoda jesu informacione tehnologije i njihovo prelivanje u sve druge tehnologije, od genetike i zdravstvene zaštite do poljoprivrede i filmova, gde one ubrzano spuštaju troškove.

Moderni ekvivalent dugotrajne stagnacije poznog feudalizma je izostanak treće industrijske revolucije. Umesto dalje automatizacije koja ukida potrebu za radom, koncentrisali smo se, kao što primećuje David Graeber, na otvaranje loše plaćenih radnih mesta. Mnoge ekonomije su u stagnaciji.

Šta bi bio ekvivalent novog izvora besplatnog bogatstva? To zapravo nije bogatstvo: to su „eksternalije“ – besplatne stvari i blagostanje koje se generiše kroz umrežene interakcije. Uspon netržišne proizvodnje, informacije koje se ne mogu posedovati, horizontalne mreže i preduzeća bez uprave. Francuski ekonomista Yann Moulier-Boutang veruje da je moderni ekvivalent otkrića novog sveta Internet koji je „istovremeno i brod i okean“. Zapravo, on je brod, kompas, okean i zlato, sve zajedno.

Spoljni udari koje trpi moderno doba su očigledni: problem energije, klimatske promene, starenje stanovništva i migracije. Te promene menjaju dinamiku kapitalizma i čine ga neodrživim na duži rok. One još ne deluju tako snažno kao epidemija kuge – ali kao što smo videli na primeru Nju Orleansa 2005, nije potrebna epidemija kuge da bi se razorio društveni poredak i funkcionalna infrastruktura u finansijski složenom i osiromašenom društvu.

Kada se tranzicija shvati na taj način, nije nam potreban savršeno proračunat petogodišnji plan – već projekat koji ima za cilj da razvije tehnologije, poslovne modele i ponašanja koja razgrađuju tržišne sile, socijalizuju znanje, ukidaju potrebu za radom i približavaju ekonomiju izobilju. To nazivam Projektom Nula – jer cilj je da se uspostavi energetski sistem sa nultom emisijom ugljenika; proizvodnja mašina, roba i usluga sa nultim marginalnim troškovima; i smanjivanje količine potrebnog rada do nivoa koji se približava nuli koliko god je to moguće.

Većina levičara dvadesetog veka je smatrala da je kontrolisana tranzicija preveliki luksuz: većina je verovala da ništa iz starog sistema ne može opstati u novom – mada je radnička klasa oduvek pokušavala da stvori alternativni život unutar i „uprkos“ kapitalizmu. Kada je mogućnost tranzicije u sovjetskom stilu konačno odbačena, moderna levica se ograničila na opozicione politike, na opiranje privatizaciji zdravstva, zakonima koji ukidaju sindikate, vađenju nafte iz škriljca i tako dalje.

Ako sam u pravu, logičan fokus za zagovornike postkapitalizma je izgradnja alternativa unutar sistema; korišćenje moći države na radikalan način; usmeravanje svih dejstava na ostvarivanje tranzicije – a ne na odbranu odabranih elemenata starog sistema. Moramo otkriti šta je najhitnije i šta je najvažnije i prihvatiti da se te dve stvari ponekad ne poklapaju.

* * *

Moć imaginacije će biti veoma važna. U društvu informacija nijedna misao, nijedna debata ili san nikada nisu uzaludni – bilo da su nastali u šatoru na planini, u zatvorskoj ćeliji ili oko stonog fudbala u tek osnovanoj kompaniji.

Kao i u virtuelnoj proizvodnji, u procesu tranzicije u postkapitalizam rad uložen u fazu projektovanja može smanjiti broj grešaka u fazi implementacije. A projektovanje postkapitalističkog sveta, kao i projektovanje softvera, može biti modularno. Različiti ljudi mogu raditi na različitim mestima, različitim brzinama, uz relativnu autonomiju. Ako bih dobio priliku da mi se besplatno ispuni jedna želja to bi bilo stvaranje jedne globalne institucije koja bi oblikovala kapitalizam: model otvorenog koda za čitavu ekonomiju. Svaki eksperiment koji bi se obavio u takvoj instituciji nužno bi je obogatio; to bi bio otvoreni kod sa onoliko polaznih tačaka koliko ih ima u najsloženijim klimatskim modelima.

Najveća kontradikcije današnjice je kontradikcija između mogućnosti stvaranja besplatnih i obilnih roba i informacija, s jedne, i sistema monopola, banaka i vlada koje pokušavaju da ih učine privatnim, oskudnim i komercijalnim, s druge strane. Sve se svodi na sukob između mreže i hijerarhije: između starih oblika društva koji su izrasli oko kapitalizma i novih oblika koji najavljuju ono što tek dolazi.

* * *

Da li je utopijsko verovanje da se nalazimo na ivici evolucije koja će nas prevesti na drugu stranu kapitalizma? Živimo u svetu u kojem parovi istog pola mogu sklapati brakove i u kojem je kontracepcija, za samo pedeset godina, prosečnoj ženi iz radničke klase donela više slobode nego što su aktivistkinje iz ere Blumsberija mogle i da sanjaju. Zašto nam je onda tako teško da zamislimo ekonomsku slobodu?

Projekti elita zatvorenih u svet limuzina sa tamnim staklima danas izgledaju jednako prevaziđeno kao ideje milenijarističkih sekti devetnaestog veka. Demokratija specijalnih jedinica za razbijanje demonstracija, korumpiranih političara, kontrolisanih medija i državnog nadzora izgleda lažno i krhko kao Istočna Nemačka pre trideset godina.

Svako čitanje ljudske istorije mora dopustiti mogućnost da se priča loše završi. Takav ishod nas progoni u u filmovima o zombijima i katastrofama, u postapokaliptičnim pejzažima filmova kao što su Put ili Elizijum. Ali šta nas sprečava da zamislimo sliku idealnog života, izgrađenog na obilju informacija, nehijerarhijskom radu i odvajanju rada od nadnice?

Milioni ljudi počinju da shvataju da im je prodat san koji se kosi sa onim što stvarnost može da ponudi. Njihova reakcija je bes – i povlačenje u nacionalne oblike kapitalizma koji mogu razoriti svet. Posmatranje kako se takvi oblici javljaju, od radikalnih frakcija Sirize koje se zalažu za izlazak iz evrozone do Nacionalog fronta i izolacionizma američke desnice slično je posmatranju noćnih mora koje su se ostvarile krizom Lehman Brothersa.

Potrebno nam je više od utopijskih snova i ograničenih horizontalnih projekata. Potreban nam je sistem utemeljen na razumu, dokazima i projektima koji se mogu testirati, sistem koji prati istoriju i ekološki je održiv. I potrebno je da se bacimo na posao.

Autor: Paul Mason, The Guardian, 17.07.2015.

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net

Spritus Movens

Spiritus Movens, časopis za savremenu duhovnost, društvo i ljude