Šta je Boko Haram

Boko Haram je islamistička militantna grupa čije je sedište na severu Nigerije. Ova ekstremistička skupina pokušava da svrgne aktuelnu Vladu i napravi neku vrstu islamske države. Za relativno kratko vreme ona je smrtonosnim napadima bombama, ubistvima lokalnih zvaničnika i masovnim otmicama uspela da napravi haos u tom delu zemlje.

Zvanično ime Boko Harama na arapskom znači – „Ljudi posvećeni učenju Poslanika i džihadu“, mada se njen skraćeni naziv, koji se zlokobno proširio svetom, na lokalnom hauza jeziku vezuje za poruku: „Zapadno obrazovanje je greh“.

Članovi grupa uglavnom se skrivaju u severno-istočnom gradu Majduguri, inače prestonici nigerijske države Borneo, gde imaju uporište među siromašnijim slojevima muslimanskog stanovništva, posebno onog koje živi u seoskim područjima.

Njihova fundamentalistička interpretacija islama zabranjuje muslimanima da učestvuju i bilo kojoj društvenoj, političkoj ili obrazovnoj aktivnosti koja bi imala bilo kakve veze sa Zapadom. To se pre svega odnosi na glasanje na izborima, obrazovanje u sekularnim školama ili oblačenje onoga što je uobičajeno u zapadnim državama. Zbog takvih stavova, stekli su ozloglašenu reputaciju „nigerijskih talibana“.

Kako je grupa nastala?

Ovu grupu osnovao je Muhamed Jusuf, harizmatični pobornik radikalnog tumačenja islama, 2002. godine u Majduguriju. Jusuf je tokom devedesetih godina predvodio jedan krug mladih islamista, mada je u to vreme bio zainteresovan i za obrazovanje, izgradnje džamija i medresa gde bi siromašno muslimansko stanovništvo moglo da školuje svoju decu.

Njegov cilj nije bilo nasilno rušenje vlasti. Umesto toga, on je smatrao da problemi zemlje velikim delom potiču od zapadnih vrednosti koje bivši kolonijalni vladari iz Britanije nameću Nigeriji, propovodajući doktrinu suprotstavljanja takvoj politici Vlade.

Stvari su dosegle vrhunac tokom 2009. godine kada je policija počela da se obračunava sa grupom koja je odbijala da poštuje zakone o obaveznom nošenju kaciga tokom vožnje na motoru, što je dovelo do sukoba između sledbenika Boko Harama i službi zaduženih za bezbednost. Tom prilikom je ubijeno više od 800 ljudi, uključujući na stotine onih koji su podržavali Boko Haram. Policija je na kraju upala u sedište ove grupe i uhapsila Muhamed Jusufa koji je potom umro u zatvoru.

Nakon toga, članovi grupe Boko Haram izvršili su seriju napada na policiju, crkve, škole i druge institucije, ubijajući bez bilo kakve zadrške i civilno stanovništvo.

Desna ruka Muhameda Jusufa Abubakar Šekau preuzeo je njegovo mesto i promenio način delovanja ove grupe. Bez harizmatičnog osnivača, grupa Boko Haram je prešla u neku vrstu ilegale, rastrzana unutrašnjim nesuglasicama, mada je istovremeno dobila i neke svoje ispostave u susednim državama, pre svega Nigeru i Kamerunu.

„Od 2009. godine grupa je promenila dinamiku delovanja“, kaže Sola Tajo, jedna od predavačica na uglednom institutu „Čatam haus“ iz Londona. „Nasilje za kojim se služe, postalo je zaprepašćujuće. Vremenom su bili u tome sve samouvereniji, naoružanje je bivalo modernije, a njihovo delovanje postajalo ekstremno drsko“.

Boko-Haram-2

Ko je na meti?

Grupa Boko Haram okrivljuje se da je u periodu od 2009. godine odgovorna za smrt 3000 ljudi. Organizacija Amnesti internešnal smatra da su oni krivi za ubistva gotovo 1.500 ljudi samo u ovoj godini.

Na nišanu ove organizacije su snage bezbednosti, pripadnici hrišćanske zajednice, ali i muslimanski lideri i sveštenici za koje sumnjaju da su bliski aktuelnim vlastima. Napadali su isto tako strance i turiste, mada ne tako brutalno kao svoje sunorodnike.

Među njihovim najbezočnijim obračunima je i napad na sedište Ujedinjenih nacija u Abudži 2011. godine kada je ubijeno više od 20 ljudi.

Na kraju je, prošlog meseca, ova grupa otela skoro 300 devojčica iz škole u Čuboku od kojih je 53 uspelo da pobegne. Pre nekoliko dana ova grupa je odvela još 11 učenica. U zastrašujućem video koji se pojavio samo dan nakon otmice, Šekau otvoreno preti kako će prodati devojčice kao roblje, ili ih prisiliti da se udaju bez svoje volje što, nažalost, i dalje nije retka praksa u pojedinim afričkim zemljama.

Izvor: slobodnaevropa.org