Herman Hese: Igra staklenih perli

Herman Hese (nem. Herman Hesse; 2. jul 1877. – 9. avgust 1962.), nemački pisac, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1946. godine. Pisao je lirske pesme, novele i romane. U početku svog stvaranja bio je romantičar, u proznim delima pod uticajem psihoanalize i orijentalne mudrosti. U Heseovim delima jasno je uočljivo njegovo zanimanje za egzistencijalne, duhovne i mistične teme i veliki uticaj budističke i hindu filozofije. Njegova najpoznatija dela su Stepski vuk (Der Steppenwolf), Sidarta (Siddhartha), Igra staklenih perli (Das Glassperlenspiel).

Donosimo Vam odlomke i citate iz knjige Igra staklenih perli. Hese je „Igru staklenih perli“ napisao 1943. Njen glavni junak i drugi protagonisti učeći se naslovnoj veštini, duhovnoj igri koja rađa novi kvalitet prepliću (svo) znanje i (svu) umetnost, a istovremeno traži najviše i od čoveka i za čoveka. Priča o smislu života (ili traženju smisla) smeštena je u 22. vek u nepostojeću zemlju. Kritikuje savremeni svet, „feljtonističku civilizaciju“ kojoj suprotstavlja svet duha i kulture. Knjiga je bila veoma omiljena u razorenoj Nemačkoj posle Drugog svetskog rata, a 1946. dobio je za nju Nobelovu nagradu.
Citat:“ Svaki je od nas samo čovek, samo jedan pokušaj, samo nešto usput. Ali čovek treba da teži središtu a ne periferiji(…) Nije dubina sveta i njegovih tajni onde gde su oblaci i crnina, dubina je u jasnoći i vedrini(…) Ta vedrina nije šala ni samodopadljivost, ona je najviša spoznaja i ljubav, potvrda svekolike zbilje, budnost na rubu svih dubina i ponora, ona je vrlina svetih i vitezova, ona je nepokolebljiva, a sa starošću i blizinom smrti samo raste. Ona je tajna lepote i bit svekolike umetnosti“

51880_igrastaklenimperlama_hf

***

Starac ga je srdačno pogledao. – To je verovatno tvoj put, Jozefe. Ti znaš da ne pristaju svi na igru staklenih perli. Vele da je ona surogat umetnosti, a da su igrači beletristi. Oni se ne mogu smatrati više pravim intelektualcima, nego su upravo umetnici, slobodni fantasti i diletanti. Videćeš šta je u tome istina. O igri staklenih perli možda i sam imaš predstave koje joj poklanjaju mnogo više vere no što ćeš kasnije to misliti – možda i obrnuto. Da igra ima opasnosti, to je izvesno. Baš zato volimo da na bezopasne puteve šaljemo samo slabe.

Nemoj nikada zaboraviti da sam ti tako često govorio: naše je opredeljenje da pravilno spoznamo suprotnosti, i to prvo kao suprotnosti, a onda kao polove jednog jedinstva. Tako je i sa igrom staklenih perli. Umetničke prirode su zaljubljene u tu igru, jer se u njoj može fantazirati; strogi naučnici je preziru – to čine i neki muzičari, jer njima nedostaje onaj stepen strogosti u disciplini koji pojedinačne nauke mogu postići. Dobro, ti ćeš upoznati suprotnosti i vremeom ćeš otkriti da to nisu suprotnosti objekta, da, na primer, jedan umetnik fantasta izbegava matematiku ili logiku ne zato što bi nešto u njoj saznao ili imao da kaže, već zato što on instiktivno teži drugome. Po takvim instiktivnim i žustrim naklonostima i nenaklonostima sa izvesnošću ćeš poznati sitnije duše. U stvari, u velikim dušama i superiornim duhovima takva strast ne postoji. Svaki od nas je samo čovek, samo pokušaj, uzgrednik. Ali on treba da bude na putu ka savršenom, treba da teži ka središtu, ne ka periferiji. Zapamti: čovek može da bude strogi logičar ili gramatičar, a pri tom pun fantazije i muzike. Može se biti muzičar ili igrač staklenih perli, a pri tom sav odan zakonu i poretku. Čovek kakvog mi zamišljamo i želimo, kakav treba da postane prema našem cilju, mogao bi svakog dana svoju nauku ili umetnost zameniti svakom drugom. Iz njega bi u igri staklenih perli, obasjala najkristalnija logika, a u gramatici najstvaralačkija fantazija. Takvi bi trebalo da budemo – da nas uvek mogu postaviti na drugo mesto, a da se tome ne protivimo i ne dopustimo da budemo pometeni.

– Postoji istina, dragi moj! Ali učenje za kojim ti žudiš, apsolutno, savršene učenje koje jedino donosi mudrost – takvo učenje ne postoji. Ti uopšte i ne treba prijatelju, da čezneš za nekim savremenim učenjem, nego za usavršavanjem sebe samoga. Božanstvo je u tebi, ne u pojmovima i knjigama. Istina se proživljava, ne propoveda se.

***

– Formalna igra je težila da iz stvarnih sadržaja svake igre, matematičkih, jezičkih, muzičkih i tako dalje, obrazuje što gušće, što nepropustljivije formalno savršeno jedinstvo i harmoniju. Psihološka igra, naprotiv, tražila je jedinstvo i harmoniju, kosmosnu zaokrugljenost i savršenstvo ne toliko u izboru, rasporedu, ograničavanju, povezivanju i stavljanju sadržaja jednih prema drugima, koliko u meditaciji koja prati svaku etapu igre, stavljajući na nju najveći naglasak.

***

– Izvesno, dva naroda i dva jezika neće se moći jedan drugom tako razumljivo i tako prisno poveriti kao dva pojedinca koji pripadaju istom narodu i jeziku. Ali to nije razlog za odricanje od razumevanja i poveravanja. I među sunarodnicima i ljudima istog jezika stoje pregrade koje sprečavaju puno poverenje i puno uzajamno razumevanje, pregrade obrazovanja, vaspitanja, obdarenosti, individualnosti. Može se tvrditi da svaki čovek na Zemlji može načelno razgovarati sa svakim drugim, i može se tvrditi da na svetu uopšte ne postoje dva čoveka među kojima je mogućno pravo, potpuno, prisno poverenje i razumevanje – jedno je isto toliko tačno koliko i drugo. To je jin i jang, dan i noć. Oboje imaju pravo, na oboje se povremeno mora podsetiti…

***

– Ta veselost nije ni flert, ni samozadovoljstvo, ona je najviše saznanje i ljubav, potvrda sve stvarnosti, budnost na rubu svih dubina i ponora, ona je vrlina svetaca i viteza, ona je nenarušiva i, sa starošću i približavanjem smrti, uvek samo raste. Ona je tajna lepoga i prava supstanca svake vrline…

***

– Učenost nije bila uvek i svuda vesela, iako bi to trebalo da bude. Ona, kult istine, kod nas je tesno povezana sa kultom lepog i osim toga sa meditativnom negom duše, nikada, dakle, ne može potpuno izgubiti vedrinu. Ali naša igra staklenih perli sjedinjuje u sebi sva tri principa: nauku, obožavanje lepog i meditaciju. Tako bi jedan pravi igrač staklenih perli trebalo da bude natopljen veselošću kao zreo plod svojim slatkim sokom, trebalo bi pre svega da ima u sebi veselost muzike koja nije ništa drugo do smelost, do veselo nasmejano koračanje i igranje kroz središte strahota i plamena sveta, svečano prinošenje žrtve.

***

– Istorija nam izgleda kao poprište nagona i moda pohotljivosti, gramzivosti i požude za vlašću, ubistava, nasilja, razaranja i ratova, slavoljubivih ministara, potkupljenih generala, pucnjavom razorenih gradova, a isuviše lako zaboravljamo da je to samo jedan od mnogih njenih aspekata. A pre svega zaboravljamo da smo mi sami komad istorije, nešto postalo i nešto što je osuđeno na izumiranje kada izgubi sposobnost za dalje postojanje i samopreobražavanje. Mi sami smo istorija i saodgovorni smo za svetsku istoriju i svoj položaj u njoj. Veoma nam nedostaje svest te odgovornosti.

***

– Život sveta, onakav kako ga je Kastaljanin video, bio je nešto zaostalo i inferiorno, život nereda i sirovosti, strasti i rasejanosti, on nije bio ništa lepo i vredno željenja. Ali svet i njegov život bio je beskrajno veći i bogatiji od predstave koju je jedan Kastaljanin mogao imati o njemu. On je bio pun postajanja, pun istorije, pun pokušaja, i uvek novog početka, on je bio možda haotičan, ali je bio zavičaj i rodno tle svih sudbina, svih umetnosti, sveg ljudstva, on je imao jezike, narode, države, kulture, on je stvorio našu Kastaliju i sve bi to opet video kako umire i nadživeo bi ga.

 

Spritus Movens

Spiritus Movens, časopis za savremenu duhovnost, društvo i ljude