BRAČNI PAR IVEZIĆ IZ MALESIJE: Dali imanje za prijem migranata

Pri­hvat­ni cen­tar za iz­bje­gli­ce ko­je su se sa Bli­skog is­to­ka za­pu­ti­le ka Cr­noj Go­ri bi­će oform­ljen u se­lu Kren­za, ne­da­le­ko od gra­nič­nog pre­la­za Bo­žaj. Na oko de­set ki­lo­me­ta­ra od cen­tra Tu­zi, u se­lu Kren­za, već dva­de­set go­di­na ne ži­vi ni­ko. Put je bio za­pu­šten, pod­jed­na­ko kao i li­va­da na ko­joj će bi­ti po­sta­vlje­ni ša­to­ri. Ipak, već de­se­tak da­na, pri­pad­ni­ci Voj­ske i sve ras­po­lo­ži­ve sna­ge su u Kren­zi ka­ko bi put uči­ni­li pro­hod­nim i oko 20 ra­la li­va­de ure­di­li da slu­ži na­mje­ni. Po­sta­vlje­no je de­se­tak re­flek­to­ra, stru­ja je obez­bi­je­đe­na, na re­du je či­šće­nje dvi­je bi­sti­jer­ne ka­ko bi se iz­bje­gli­ca­ma stvo­ri­li osnov­ni uslo­vi za ži­vot.
Li­va­du na ko­joj će iz­bje­gli­ce bi­ti smje­šte­ne ustu­pi­li su na ko­ri­šće­nje lič­no vla­sni­ci ze­mlje Ša­ća i Lju­bo Ive­zić. Ka­ko is­ti­če Ša­ća Ive­zić, 15 od 20 ra­la pri­pa­da nje­noj po­ro­di­ci Jun­čaj, dok pre­o­sta­lih pet pri­pa­da po­ro­di­ci Đo­naj. Ne kri­je da su od sr­ca dr­ža­vi ustu­pi­li ze­mlju na ko­ri­šće­nje.
– Pri­je de­se­tak da­na iz po­li­ci­je su do­šli kod nas i re­kli nam za pro­blem iz­bje­gli­ca ko­ji pla­ni­ra­ju da usko­ro sa Bli­skog is­to­ka do­đu u na­šu ze­mlju. Pi­ta­li su nas je­smo li za to da ih pu­sti­mo na na­še ima­nje, da se ima­nje oči­sti po­sta­ve re­flek­to­ri, sre­di stru­ja, stvo­re uslo­vi da tu lju­di bu­du pet, ne­dje­lju, de­set ili ko­li­ko već da­na. Pri­sta­li smo bez po­go­vo­ra. Ni­ka­kvu na­dok­na­du ni­je­su spo­mi­nja­li ni­ti smo je tra­ži­li. Ustu­pi­li smo im to da ko­ri­ste ko­li­ko god že­le. Ni­je­smo ni­šta pot­pi­si­va­li od­mah, ali nam je re­če­no da će­mo pot­pi­sa­ti ne­što tek kad iz­bje­gli­ce stig­nu na ima­nje – pri­ča za „Dan” Ša­ća Ive­zić.
Ka­ko je ka­za­la, ima­ju dvi­je bi­sti­jer­ne na ima­nju, ko­je tre­ba do­ve­sti u red.
– To je div­no ima­nje, na 100 me­ta­ra od gra­ni­ce i vje­ru­jem da će im bi­ti do­bar pri­vre­me­ni dom. Mi vi­še ne­ma­mo ni­ka­kvu oba­ve­zu pre­ma iko­me, ta­ko nam je re­če­no. Na­še je bi­lo sa­mo da pri­sta­ne­mo da im ustu­pimo ima­nje i to smo uči­ni­li, do­bro­volj­no. Go­re po­sto­je dva bu­na­ra, bi­sti­jer­ne ko­je tre­ba sa­mo da se oči­ste i ope­ru, do­ve­zu ci­ster­ne vo­de da ih na­pu­ne i ri­je­šen im je i pro­blem vo­de. Stru­ju već ima­ju, ima­li smo je i mi pri­je dva­de­set go­di­na ka­da smo ži­vje­li tu. U Kren­zi ni­kad ni­je bi­lo pu­no do­ma­ćin­sta­va se­dam-osam mak­si­mum, a otkad smo se mi od­se­li­li, pri­je dva­de­set go­di­na, ni­ko. Ipak, če­sto smo zna­li da ode­mo go­re i sad če­sto odem. Me­đu­tim, kad znam da na tom pro­sto­ru ne­ma­ju bez dvi­je ku­će, i to na­še od ko­jih je jed­na ne­u­po­tre­blji­va skroz, a dru­ga ured­na. Još u njoj ima­mo ne­ke stva­ri, gar­de­ro­bu, sve uslo­ve za ži­vot – ob­ja­šnja­va Ive­zićeva.
Ka­ko je is­ta­kla, put do se­la je u od­lič­nom sta­nju što je olak­ša­va­ju­ća okol­nost.
Ni mje­šta­ni po­gra­nič­nog di­je­la Ma­le­si­je ni­je­su pro­tiv da iz­bje­gli­ce do­đu i bu­du smje­šte­ne u Kren­zi ali, ka­ko ka­žu, ni­je im ni sve­jed­no.
Mje­šta­nin Zef Ljulj­đu­raj po­ja­šnja­va da re­dov­no pra­ti vi­je­sti i si­tu­a­ci­ju ši­rom svi­je­ta te da mu ni­je pri­jat­no što će iz­bje­gli­ce do­ći u Cr­nu Go­ru, ali da je si­gur­no ve­ća mu­ka na njih ne­go na na­še gra­đa­ne.
– Ni­je pri­jat­no, ali šta da se ra­di. Ža­lo­sno je da lju­di sa dje­com bo­si, glad­ni i žed­ni bje­že od lo­ka­ci­je do lo­ka­ci­je. Ni­ko­me ni­je la­ko, ali je tre­nut­no nji­ma naj­te­že. Pra­tim si­tu­a­ci­ju re­dov­no, slu­šam vi­je­sti jer ni­je ovo sa­mo kod nas i ci­je­li svi­jet je su­o­čen sa istim pro­ble­mom. Ipak, za­bo­ra­vlja­mo na či­nje­ni­cu da smo mi si­ro­ma­šna ze­mlja, a zna se da kad ti ne­ko do­đe u ku­ću da ne­čim mo­raš i da ga po­nu­diš. Ne­što mu mo­raš pru­ži­ti, ni­ko ne mo­že da pre­ži­vi bez hra­ne i vo­de, a gdje su osta­le po­trep­šti­ne. Ne vje­ru­jem da oni to ima­ju sa so­bom, to bi tre­ba­lo mi da im pru­ži­mo. Ni­je to ma­la bri­ga – is­ti­če Ljulj­đu­raj.
Da iz­bje­gli­ce ne bje­že za­to što že­le, već za­to što ih je mu­ka na­tje­ra­la, svje­stan je i Va­so Goj­če­vić.
– Ni­je ni nji­ma la­ko, ali ni na­ma. Oni iz ne­vo­lje i mu­ke bje­že. Do ne­dav­no su nam sva­ki dan iz­bje­gli­ce pro­la­zi­le po­red ima­nja, ku­ća… Kad do­đu sad no­vi u Kren­zu ne bih vo­lio da se sre­će­mo, ali šta je tu je. Tu sam ro­đen i pra­đe­do­vi i ču­kun­đe­do­vi su mi oda­tle, svi, ne bih vo­lio da ikad mo­ram da pro­mi­je­nim mje­sto bo­rav­ka. Sre­ća je, pa ima­mo stru­je i vo­de do­volj­no, ima­mo uslo­va za ži­vot ne­zvi­sno od njih i nji­ma se stva­ra­ju uslo­vi na Kren­zi, pa se vje­ro­vat­no ne­će­mo ni sre­ta­ti. U tom smi­slu nas ni­ka­ko ne mo­gu ugro­zi­ti i to do­sta zna­či – ka­že Goj­če­vić.
Istog mi­šlje­nja je i To­mo Uj­kić.
– To­li­ki broj iz­bje­gli­ca ko­ji do­la­ze na na­še pro­sto­re vje­ro­vat­no sme­ta sva­ko­me, ali šta će­mo, vi­ša si­la. Si­gur­no da su oni u ve­ćem pro­ble­mu ne­go mi. Ne­će oni do­ći kod me­ne da ži­ve, ali vje­ru­jem da ni­ko­me ni­je pri­jat­no kad zna­mo da su u bli­zi­ni. Ni­ko ne spo­ri da že­li­mo da ih pri­mi­mo, ipak su to lju­di ko­ji su u te­škoj si­tu­a­ci­ji. La­ko bi se i mi mo­gli na­ći u nji­ho­voj ko­ži, pa za­mi­sli­te ka­ko bi na­ma bi­lo da mo­ra­mo da bje­ži­mo a da smo ne­po­želj­ni gdje god da do­đe­mo. Ne mo­gu re­ći da nas je strah, ne­ma od če­ga, ni­su oni ni na­o­ru­ža­ni ni ni­šta, na­pro­tiv, oni sa­mi bje­že od stra­ha. Sva­ko­dnev­no pra­tim si­tu­a­ci­ju na te­le­vi­zi­ji i sve­ga se na­slu­šam i na­gle­dam. Po­mi­slim če­sto – ko zna ko i za­što nam do­la­zi, ali shva­tim da je bo­lje da ne raz­mi­šljam. Oni će do­ći, pa će do­ći. Dok god bu­de mir­na si­tu­a­ci­ja, ne­ka bu­du tu ko­li­ko god – po­ru­čio je Uj­kić.

Hr­va­ti pri­je­te za­tva­ra­njem gra­ni­ce

Uko­li­ko Hr­vat­ska, u slu­ča­ju even­tu­al­nog pri­li­va mi­gra­na­ta u na­šu dr­ža­vu, za­tvo­ri gra­ni­cu sa Cr­nom Go­rom, Mi­ni­star­stvo ra­da i so­ci­jal­nog sta­ra­nja pla­ni­ra otva­ra­nje pri­hvat­nog kam­pa i u Her­ceg No­vom, po­ru­či­la je mi­ni­star­ka ra­da i so­ci­jal­nog sta­ra­nja Zo­ri­ca Ko­va­če­vić. Na na­ja­ve hr­vat­skih zva­nič­ni­ka da će za­tvo­ri­ti gra­ni­cu sa Cr­nom Go­rom uko­li­ko iz­bje­gli­ce iz Si­ri­je pro­mi­je­ne pu­ta­nju i kre­nu tzv. „ju­žnom ru­tom”, Ko­va­če­vi­će­va je ka­za­la da ne vje­ru­je da će do to­ga za­i­sta i do­ći.
Hr­vat­ski pre­mi­jer i mi­ni­star unu­tra­šnjih po­slo­va Zo­ran Mi­la­no­vić i Ran­ko Osto­jić sa­op­šti­li su ju­če da Pre­vla­ka ne­će bi­ti mje­sto za pri­hvat iz­bje­gli­ca, te da će u slu­ča­ju da mi­gran­ti kre­nu pre­ko Cr­ne Go­re ka­ko bi do­šli do Hr­vat­ske i da­lje do za­pad­ne Evro­pe za­tvo­ri­ti gra­nič­ni pre­laz.
Mi­ni­star­ka Ko­va­če­vić sma­tra da su ta­kve iz­ja­ve po­sle­di­ca tre­nut­nih od­no­sa Sr­bi­je i Hr­vat­ske i da ipak mo­ra­ju raz­mi­šlja­ti o al­ter­na­tiv­nom smje­šta­ju za iz­bje­gli­ce u Her­ceg No­vom ako Hr­vat­ska za­tvo­ri gra­ni­cu.
Ona je ka­za­la da za­sad ne­ma in­di­ci­ja da iz­bje­gli­ce pla­ni­ra­ju da pro­mije­ne ru­tu i kre­nu pre­ma Al­ba­ni­ji i Cr­noj Go­ri.
– Još ne­ma­mo ni­ka­kvih in­for­ma­ci­ja i sma­tra­mo da u na­red­nih de­set da­na ne­će bi­ti ni­šta. E sa­da, ka­ko vri­je­me od­mi­če i ide zi­ma mo­gu­će je da će se pro­mi­je­ni­ti ta ru­ta, a to se mo­že de­si­ti i za je­dan dan. Sve za­vi­si od od­lu­ka u okru­že­nju – ka­za­la je Ko­va­če­vi­će­va za Te­le­vi­zi­ju Vi­je­sti.
Ona ne vje­ru­je da će do­ći do za­tva­ra­nja gra­ni­ce.
– Oče­ku­jem da će­mo ima­ti ko­mu­ni­ka­ci­ju i da ne­će bi­ti za­tva­ra­nja gra­ni­ca, već da će­mo se u sve­mu to­me svi po­na­ša­ti kao od­go­vor­ne dr­ža­ve. Uko­li­ko bi se de­si­lo da to ura­di Hr­vat­ska, mi se mo­ra­mo pri­pre­ma­ti da iz­bje­gli­ce ko­je se za­tek­nu u Cr­noj Go­ri smje­sti­mo u pri­sto­ji­nim objek­ti­ma dok se ne ri­je­ši taj pro­blem – po­ru­či­la je ona.
Uko­li­ko mi­gran­ti ne bu­du mo­gli da­lje od Her­ceg No­vog, Mi­ni­star­stvo po­red kam­pa na Bo­ža­ju ima u pla­nu još je­dan al­ter­na­tiv­ni smje­štaj.
– Mi­ni­star­stvo od­bra­ne ima objek­te bli­zu Her­ceg No­vog, ta­ko da ima­mo al­ter­na­ti­vu za taj smje­štaj uko­li­ko bu­de bio po­tre­ban – ob­ja­sni­la je ona. Ko­va­če­vi­će­va je po­ru­či­la da će na sle­de­ćoj sjed­ni­ci Vla­de bi­ti pred­sta­vljen plan nji­ho­vih ak­tiv­no­sti ko­ji ra­de sa UN i nji­ho­vim eks­per­ti­ma. Nji­me će, ka­ko je ob­ja­sni­la, bi­ti de­fi­ni­sa­ne oba­ve­ze svih u dr­ža­vi u slu­ča­ju da mi­gran­ti do­đu i du­že osta­nu.

Do­la­ze iz Al­ba­ni­je

Zef Ljulj­đu­raj pod­sje­ća da su pri­je par mje­se­ci iz­bje­gli­ce prestale da pro­la­ze nji­ho­vim kra­jem, na­se­lji­ma ko­ja su pr­va do gra­ni­ce.
– Od pro­šle go­di­ne pa do uoči lje­ta stal­no su pro­la­zi­le iz­bje­gli­ce iz Al­ba­ni­je ka Pod­go­ri­ci. Bi­lo je tu gru­pi­ca i po dva­de­se­tak lju­di, po pet, de­set, ka­ko kad. Po­ne­kad vam tra­že vo­du, sok ili šta već ima­mo, da­mo im i oni na­sta­ve put. U vi­še na­vra­ta sam ih sreo kako umor­ni i iz­ne­mo­gli spa­va­ju po­red pu­ta bli­zu gra­ni­ce, a de­ša­va­lo se i da ih gra­nič­na po­li­ci­ja pre­ba­ci do Pod­go­ri­ce ili bar pri­bli­ži do ne­kog di­je­la… Mu­ka je to. I na njih i na nas i na dr­ža­vu – na­vo­di Ljulj­đu­raj.

Autor: S.RA­DE­VIĆ

Izvor: DAN

Spritus Movens

Spiritus Movens, časopis za savremenu duhovnost, društvo i ljude