Berdjajev: Ruski Hristos u Dostojevskoga je glasnik beskonačne ljubavi

Hrišćanstvo je religija ljubavi. I Dostojevski je primio hrišćanstvo pre svega kao religiju ljubavi. U porukama starca Zosime, u religioznim razmišljanjima, rasutim po raznim mestima njegovih dela, oseća se duh Jovanova hrišćanstva. Ruski Hristos u Dostojevskoga jeste pre svega glasnik beskonačne ljubavi. Ali kao što Dostojevski otkriva tragičku protivrečnost u ljubavi muškarca i žene, on je tako otkriva i u ljubavi čoveka prema čoveku. U Dostojevskoga je bila značajna misao da i ljubav čoveka prema čoveku može da bude bezbožna ljubav. Nije svaka ljubav prema čoveku i čovečanstvu hrišćanska ljubav.

U utopiji budućnosti što je razvija Versilov, genijalnoj po snazi proziranja, ljudi se pridružuju jedni drugima i ljube jedni druge, jer je nestalo velike ideje o Bogu i besmrtnnosti. “Ja zamišljam, dragi moj”, govori Versilov momčetu, “da je bitka završena i da borba miruje. Posle prokletstava, nečistote i graje, nastalo je zatišje i ljudi su ostali sami, kao što su želeli: velika pređašnja ideja ostavila ih je; veliki izvor snage, koji ih je dosad hranio i grejao, nestaje, kao ono veličanstveno sunce što čoveka zove na slici Kloda Lorena; ali to već beše takoreći poslednji dan čovečanstva. I ljudi su najedared primetili da su ostali sasvim sami, i odmah su osetili da su veoma osiromašili. Dragi moj dečače, ja nikada ne mogu da zamislim ljude kao neblagodarne i oglupavele, Osiroteli ljudi odmah bi se prisnije i sa više ljubavi naslanjali jedni na druge; oni bi jedni druge uhvatili za ruke, poimajući da su oni sami jedni drugima sve. Iščezla bi velika ideja besmrtnosti, i ona bi se morala zameniti; i celo golemo izobilje pređašnje ljubavi prema onome koji je bio besmrtnost, obraćalo bi se u svoj prirodi, svetu, ljudima, svakom zrnu. Oni bi iskreno zavoleli i zemlju i život i u tolikoj meri u kolikoj bi bili svesni svoje prolaznosti i konačnosti, i to naročitom ljubavlju, različnom od pređašnje. Oni bi u prirodi primećivali i otkrivali takve pojave i tajne o kakvima ranije nisu ni slutili, jer bi prirodu posmatrali drugčijim očima, pogledom kojim ljubavnik posmatra ljubavnicu. Oni bi se probudili i hitali bi da jedni druge celivaju, žurili bi se da jedni druge ljube, znajući da su im dani kratki, da je sve to što im je ostalo. Oni bi radili jedni za druge, i svaki bi celo svoje imanje ustupio svima i već samim tim bio srećan. Svako dete znalo bi i osećalo da mu je svako na zemlji otac i mati. “Možda mi je sutra poslednji dan”, svako bi mislio gledajući na sunce koje zalazi, “ali iako ja umirem, oni će svi ostati, i posle njih – njihova deca”. I ta misao da će oni ostati, isto tako ljubeći jedni druge i dršćući jedni za druge, zamenila bi im misao o zagrobnom susretanju. Oh, oni bi hitali da se ljube, da uguše golemu žalost u svojim srcima. Oni bi bili ponosni i hrabri prema samima sebi, ali bi se bojali jedni za druge: svako bi drhtao za život i sreću svakoga drugoga. Eili bi nežni jedni prema drugima i ne bi se toga stideli kao sada, i milovali bi jedni druge kao deca. Kad bi se sreli, gledali bi se pogledom dubokim i punim razumevanja, i u pogledima bila bi ljubav i žalost”.

U tim čudnovatim rečima crta Versilovu sliku bezbožne ljubavi. To je ljubav suprotna hrišćanskoj, ljubav koja ne proizlazi iz Smisla bića nego iz besmislice bića, koja je upravljena ne na utvrđivanje večnoga života nego na iskorišćavanje prolaznog trenutka. To je fantastična utopija. Takve ljubavi nikad neće biti u bezbožnom čovečanstvu; u bezbožnom čovečanstvu biće ono što je naslikano u Nečistim silama. Jer nikad se ne pojavljuje ono što je izneseno u utopijama. Ali je ta utopija veoma važna da se shvati ideja Dostojevskoga o ljubavi. Bezbožna čovečnost mora dovesti do svireposti, do uzajamnog uništavanja, do preobražavanja čoveka u prosto sredstvo. Ima ljubavi prema čoveku u Bogu. Ona otvara i podiže u večni život lik svakoga čoveka. I samo je to istinska ljubav, hrišćanska ljubav. Istinska ljubav vezana s besmrtnošću, ona nije nnšta drugo nego utvrđivanje besmrtnosti večnoga života. To je centralna misao za Dostojevskoga. Istinska ljubav vezana je sa ličnošću, vezana je s besmrtnošću. To važi i za erotsku ljubav i za svaku drugu ljubav čoveka prema čoveku. Ali postoji i ljubav prema čoveku izvan Boga; ona ne poznaje večnog lika čovekova, jer ovaj je samo u Bogu. Ona nije upravljena na večni, besmrtni život,

To je bezlična, komunistička ljubav, u kojoj se ljudi zbijaju jedni uz druge da bi život ljudi koji su izgubili veru u Boga i u besmrtnost, to jest u smisao života, manje strašan bio. To je krajnja granica čovečje samovoljnosti i samopotvrđivanja. U bezbožnoj ljubavi čovek se odriče svoje duhovne prirode, svoga prvorodstva, on izdaje svoju slobodu i svoju besmrtnost. Sažaljenje prema čoveku kao dršćućem, bednom stvorenju, kao igrački besmislene nužnosti, – to je posdednje pribežište idealnih ljudskih osećanja, pošto se ugasila svaka velika Ideja i pošto se izgubio Smisao. Ali to nije hrišćansko sažaljenje. Za hrišćansku ljubav je svaki čovek brat u Hristu. Hrišćanska ljubav je saznanje bogosinovstva svakog čoveka, obraza i podobija Božjega u svakome čoveku.

Čovek pre svega mora da ljubi Boga. To je prva zapovest. A za njom sleduje zapovest o ljubavi prema bližnjemu. Čovek može da se ljubi samo zato što postoji Bog, jedini Otac. Njegov obraz i podobije moramo da ljubimo u svakome čoveku. Ljubiti čoveka ako nema Boga znači čoveka posmatrati kao Boga. I tada čoveku preti lik čovekoboga, koji čoveka mora da uništi, da ga obrati u svoje oruđe. Na taj način ljubav prema čoveku pokazuje se kao nemogućna bez ljubavi prema Bogu. I Ivan Karamazov govori da je nemogućno ljubiti bližnjega. Antihrišćansko čovekoljublje jeste lažljivo i varljivo čovekoljublje. Ideja čovekoboga uništava čoveka, samo ideja Bogočoveka utvrđuje čoveka za večnost. Bezbožna, antihrišćanska ljubav prema čoveku i čovečanstvu jeste centralna tema “Legende o Velikom Inkvizitoru” Dostojevski se često vraćao toj temi – odricanju Boga u ime socijalnog eudemonizma, u ime čovekoljublja, u ime sreće čovečje u ovom kratkom zemaljskom životu. I svaki put je dolazio do saznanja da je nužno sjedinjenje ljubavi i slobode dato u liku Hrista. Ljubav muškarca i žene i ljubav čoveka prema čoveku postaje bezbožna ljubav kada se izgubi duhovna sloboda, kad iščezne ljudski lik, kad nema u ljubavi besmrtnosti i večnosti. Prava ljubav je utvrđivanje večnosti.

Autor: Nikolaj Berdjajev

Izvor: pouke.org

Spritus Movens

Spiritus Movens, časopis za savremenu duhovnost, društvo i ljude